ЧУДОВИШНИ ИЗДАНЦИ
 |
| Периндеус (или перинденс). Приказ легендарног дрвета из једног оксфордског бестијаријума (око 1220. године). |
Периндеус је дрво за које кажу да расте само у Индији. Има слатке, јестиве плодове који маме привлачношћу. Плодови су омиљена храна голубова који се њима сладе проводећи читав живот на дрвету, на коме се крију од змаја, њиховог смртног непријатеља. Наиме, змај се плаши периндеуса, а посебно његове сенке. Кад је сенка на западу, змај ће побећи на исток и обрнуто. А, ако се деси да неопрезна голубица изађе из сенке дрвета чувара, змај ће је ухватити и појести. У једном оксфордском бестијаријуму с почетка 13. века ова сцена веома је лепо илустрована.
Тајну ове необичне, митске биљке покушао је да реши велики природњак и ботаничар, професор природних наука и оснивач ботаничке баште у Болоњи, Алдровандус (1522–1605). Након свега, он ову биљку приказује у свом бестијаријуму препознајући је као божићну ружу, чиме је можда решио једну загонетку, али нам је поставио другу. Поставља се питање која је то биљка која је својевремено називана божићна ружа, при чему знамо само то да је коришћена као лек против лудила и срчаних тегоба, али и моћни отров којим су извршена многа тровања. На основу штурог описа, више према реченом деловању, данас се сматра да је божићна ружа или напрстак или кукурек.
 |
| Пурпурни напрстак, Digitalis purpurea |
Биљка необичног имена које носи због облика цвета и које дугује латинској речи дигитале, са значењем напрстак. Остали називи су пустикара, бесниче, Маријин прстен, телемчина или, просто, дигиталис. Род Digitalis броји укупно 36 врста, од чега у Србији постоји пет. То су D. lanata, D. ferruginea, D. ambigua, D. laevigata i D. viridiflora. Поменућу и шесту, D. purpurea, који код нас није самоникао, али је због украсних црвених цветова често гајен у вртовима. Може да се нађе у средњој и западној Европи.
У фармацеутске сврхе користе се лист пурпурног напрска (Digitalis purpureae folium) и лист вунастог напрска (Digitalis lanatae folium). Оба садрже кардиотоничне хетерозиде, супстанце сложене хемијске грађе, који се и данас користе у лечењу одређених срчаних поремећаја. У терапијској дози делују кардиотонично (у случајевима срчане слабости појачавају рад срчаног мишића и нормализују рад срца) и поседују индиректно диуретично деловање (поспешују мокрење). Фабрике лекова користе лист напрска као сировину за екстракцију хетерозида, који потом служе за израду кардиотоничних лекова.
Читава биљка је отровна, а сви њени делови су горки. Тровање је праћено повраћањем (заштитни механизам), различитим срчаним аритмијама, поремећајем вида, халуцинацијом и делиријумом. Напрстак и препарате на бази ове биљке никако не треба користити за самолечење.
Кукурек
 |
| Кукурек с љубичастим цветом, српски кукурек (Helleborus serbicus, реткост која се може наћи на Гочу, Копаонику, Столовима и околини. Различите врсте кукурека доста је тешко препознати. |
Упознавши обе биљке претенденте за божићну ружу, а у тражењу одговора на питање која је права, подсетићемо се још једне легенде, веома омиљене у касном средњем веку. То је прича о божићној ружи коју су мајке причале деци са жељом да их приближе Христу и хришћанској вери. Прича каже како је сиромашна девојка из далеке земље, сазнавши за Христово рођење, кренула на ходочашће, да му се поклони. Но, чувши како му други доносе и дарују злато, тамјан, миру и друге драгоцености, снуждила се, погнула главу и почела да плаче. Била је зима, а њен плач је чуо анђео и сажаливши се учини да на местима где су капале њене сузе никну прелепи љубичасти цветови. „...Нити злато, нити мира, нити тамјан неће Христу бити толико драги, као ова божићна ружа...”, рече анђео. И тако, девојка однесе најлепши поклон за дете Христа, поклон начињен од суза, а дат од срца. Цвет који је никао је кукурек, једина биљка која ће процветати о Божићу.
 |
| Баромец, приказ легендарне биљке из књиге Хенрија Лија |
Баромец је легендарна биљка Тартара. Називају је биљно јагње, баромец, боромец, Agnus scythicus или Planta tartarica, а током средњег века веровало се да расте негде у Азији (Тартар, или Татарија је средњовековни назив за област источно од Каспијског мора и Урала, а Скитија ужа област северно од Црног и Каспијског мора, све до границе Кине). Истраживачи Далеког истока, путници, трговци, мисионари, заклињали су се да постоји, да су је видели негде у Индији, Кини, негде иза Урала или око Каспијског мора. Кажу да је у почетку раста то сасвим обична биљка. Али, кад дође време сазревања плода, тај плод није ни налик плодовима других биљака. Плод баромеца је живо јагње које је везано за стабло преко пупчане врпце и храни себе и биљку пасући околну траву. Кад попасе све око себе, јагње и биљка ће угинути. Тада се шиша руно и користи за израду одеће.
Историјски записи
Први писани документ у коме се баромец помиње даје фратар Одорик (око 1286–1331), који по повратку с мисионарског пута из Кине пише „...код планине Капсијус (провинција Калор) расте биљка налик тикви, која се кад сазри отвори, а унутра је мало створење налик јагњету..." Данас се мисли да су Капсијске планине у ствари планине јужно од Каспијског мора, што ће временом постати кључ за решење мита о баромецу. Нешто касније, око 1356. године, један други истраживач, сер Џон Мендевил, у 29. поглављу свог путописа описује необично дрво које расте у Индији, чије је плодове јео, а који личе на мало јагње, са све месом, костима и крвљу. Надаље, о боромецу пише и Фортунио Личети (1577–1657), италијански лекар, дајући му место у свом бестијаријуму из 1616. године. Поменућемо и барона Сигисмунда фон Херберштајна (1486–1566), историчара, географа, дипломату и доброг познаваоца прилика у царској Русији, који као извор података о баромецу помиње извесног Димитрија Даниловича.
„...Тамо где се Волга улива у Каспијско море видео је необично семе, слично лубеници, које кад се посади даје биљку налик јагњету, високу до један метар, коју становништво назива борамец или мало јагње. Оно има главу, очи, уши и потпуно наликује јагњету. Оно такође има добру вуну, која се користи за израду капа. Надаље, та биљка, ако се уопште може назвати биљком, има крви и меса, али не као право месо, већ више месо налик краби, а папци нису рожнати, већ некако вунасти. За корен је везана пупчаном врпцом. Ово јагње пасе унаоколо колико дохвати, а кад више нема траве у околини, оно угине. Веома је укусно за јело и омиљена је храна разних грабљивица..."
Средином седамнаестог века Атанасијус Кирхер (1602–1680), математичар, филозоф, лекар и уопште један од најобразованијих људи свог времена, закључује да је баромец ипак само биљка.
 |
| Баромец, приказ легендарне биљке сер Џона Мендевила. |
Загонетка је решена
Но, тек крајем 18. и током 19. века клупко почиње да се одмотава и загонетка везана за баромец бива решена. А за то су заслужни Хуан де Лореиро и Хенри Ли.
Португалски ботаничар и мисионар Хуан де Лореиро изучавао је биљни свет Кине и дошао до закључка да је баромец једна врста папрати, данас позната под именом Cibotium barometz, да припада групи доста ретких дрвенастих палми и да расте у Кини. Поврх свега, установљено је да су неке кинеске легенде доста сличне овој нашој, европској, с тим што не помињу јагње већ кученце.
Проучавајући легенде античке Грчке, средње Азије и Месопотамије, Хенри Ли (у књизи „The Vegetable Lamb of Tartary”, 1887) закључује да је реч о данас општепознатој биљци која се зове памук.
Значи, легенда о баромецу заснована је на описима две потпуно различите биљке које чак не расту на истом простору. Очигледно је да су истраживачи који су у средњем веку посећивали Азију доносили одређене приче и легенде, које су постепено „кићене" невероватним детаљима. А да је поменути фратар Одорик (од кога је највероватније потекла прича о баромецу) имао бујну машту, показују и следеће његове речи:
„...Лично чух причу да негде на обалама Ирског мора постоји дрвеће које рађа плодове који када сазру падну у море и из њих се излегу птице под именом барнакл..."
-----------------------------------------------------------------------------
 |
-----------------------------------------------------------------------------
 |
Старе азијске цивилизације користе памук за израду одеће дуже од 2000 година. Европа се упознаје с памуком током освајања Александра Македонског, а знатно ближе упадима Монгола, који у походима на Европу доносе одећу и огртаче од памука. Врста Gossypium arboreum пореклом је из области око Индије и Пакистана, а значајнија трговина започиње након крсташких ратова, отварањем трговине с Кином и Индијом, односно уходавањем „путева свиле и зачина". Данас се за производњу памука највише користи америчка врстаvrsta Gossypium hirsutum, пореклом из Средње Америке.
Аутор:
Славољуб Тасић- 3039 , Политикин Забавник
Нема коментара:
Постави коментар