ШАПНИ МИ КАКО СЕ
Пролазећи кроз сале сада познатог музеја и концертне дворане „Палате Граси”, жена је осетила како је нешто заголицало иза уха. Кад је посегла руком да склони ту перушку или шта год било, чула је диван баршунасти женски глас невидљиве особе
'' Палата Граси''
а
ли је венецијански дужд Томазо Мочениго (1343–1423) на известан начин
био и пророк? Можда. Према једној од многих венецијанских легенди,
Томазо Мочениго – из моћне млетачке породице чије богатство и утицај су
могли да се мере раскошним, велелепним здањима на Великом каналу,
познатијем као Цанал гранде, као и дуждевским капама – вековима,
недалеко од базилике Сан Ђовани и Паоло, шета као дух. Он је у тој богомољи и сахрањен. Приповедало се, а прича се и данас, да је његов дух увек уплакан. Ишао је годинама горе-доле, неуморно, а бат његових корака могао је јасно да се чује усред ноћи. После неколико стотина година и сталног „појављивања”, назвали су га „дуждом пророком”.
Наиме, у последњим тренуцима живота, на такозваној самртничкој постељи, дужд Мочениго предсказао је 1423. године потпуну војну и материјалну пропаст Републике Серенисиме, како су звали пресветлу Венецију. Због чега је тако мислио? Дуждов предосећај остао је забележен у списима из те године:
„Уколико будете изабрали Франческа Фоскарија за новог дужда, знајте, следиће вам рат; онај ко буде имао десет хиљада дуката, остаће без иједног, ко има десет кућа остаће на једној, ко буде имао десетине одела остаће го.”
Дакле, тај дужд је на известан начин предвидео пропаст Венецијанске републике 1797. године. Ходајући њеним улицама као дух, изговарао је наводно једну једину реч: „Веритас.” Што на латинском значи – истина. Прича каже да дужд често, лутајући током ноћи, пада, јер од старости и туге више ни као приказа није у стању да хода, већ се тетура. Али, увек се подигне!
Приказе, мушке и женске
Јасно,
дужд Мочениго није једини венецијански дух. Духови су ту да нас
обавесте да је некада учињена неправда, да савест није мирна и ко зна
шта све не. У Старој палати Мочениго, једној од четири још постојеће, и
даље се појављује дух филозофа, фратра Ђордана Бруна који је 1591. и
1592. године боравио као гост Ђованија Моченига. Ту су, наводно,
обављали алхемичарске и чаробњачке работе. Авај, не успевши ишта да
научи, Мочениго је властима пријавио свог учитеља Ђордана Бруна. Као
што је многима познато, Бруно је осуђен и спаљен 1600. године. На дан
када је спаљен, фратар доминиканац сваке године појављује се као авет у
здању Мочениго и недвосмислено показује како је вода с Канала могла да
угаси ватру у којој је изгорео. Посебно је занимљиво да дух Ђордана
Бруна могу да виде искључиво жене. И то само оне старије од 85 година. Џорџ Гордон, лорд Бајрон, славни енглески песник, поклоник Венеције, становник виле Мочениго, није видео духа Ђордана Бруна, али је за своју љубав према граду био награђен полном болешћу, захваљујући љубавној вези с припадницом угледне породице Мосто. Она није била једина Бајронова венецијанска љубав. У истом здању појављује се и дух несрећне Маргарите Коњи, зване Ла Форнарина, која је била неутешно заљубљена у Бајрона. Супруга венецијанског пекара, насрнувши на песника ножем, бацила се одмах затим кроз прозор право у канал. Од тада се и она, као дух, појављује сва у сузама.
Још
један венецијански женски дух обраћа се искључиво дамама. То је дух
несрећне девојке која је живот окончала скоком у море из предивне куће у
којој је живела. Јасно, због неузвраћене љубави. Она стално шапуће
посетитељкама и онима које данас раде у Музеју, чувеној „Палати Граси”. Како ли то изгледа? Једноставно, пролазећи кроз сале сада познатог музеја и концертне дворане, жена осети како је нешто заголицало иза уха. Кад посегне руком да склони ту перушку или шта год било, чује диван баршунасти женски глас невидљиве особе. Тај глас изговара њено крштено име. То име понекад није исто као оно које та жена (или девојка) користи, тако да указује на то да је дух савршено обавештен ко је заправо дама којој се обраћа. Делује и застрашујуће и тужно, онеспокојавајуће, али истовремено и присно. Зависно од тренутног душевног стања те особе.
Пријем у племство
Какве везе уопште имају дужд Томазо Мочениго и „Палата Граси”? Мочениго је предсказао пропаст Венеције која се збила онда када је сама помисао на тако нешто била смешна. Па ипак, то се коначно догодило 1797. године, у мају, када је Венецију освојио Наполеон Бонапарта. И данас Венецијанци Наполеона сматрају највећим непријатељем свога града. Сва је прилика да је презирао све што је представљало венецијански начин живота: дотеривање, претеривање, посебан смисао за уметност, истанчаност, преимућства одабраних...
Међутим, било је ту и много тога што му се допадало. Драгоцености, на пример. Само му је био потребан изговор да би је напао. Лудовико Манин, дужд који ће своју дуждевску капу убрзо бацити у ватру (или у један од канала, различито наводе извори), изјавио је да је Венеција неутрална. Француска флота се у априлу 1797. године ипак опасно приближила тврђави Сант’Андреа. А Венеција је била једини град који најлепши двор, Дуждеву палату, није имао опасану зидинама, већ крај обале, окупану сунцем. Веровали су да ниједна флота неће проћи кроз плитке воде лагуне. Али, Французи јесу.
Унутрашње двориште последњег венецијанског дворца изграђеног пре пада Серенисиме
„Бићу Атила за Венецијанце!”, узвикнуо је амбициозни Наполеон и кренуо да осваја и пустоши Венецију. Узимао је све оно што су Млеци раније узели из Константинопоља – драгуље, сребро и злато, па чак и Коње Светог Марка с балкона базилике на истоименом тргу. Нестала су и уметничка дела настала у Венецији, слике Веронезеа, Тицијана, Тинторета, Белинија. Многа до данашњег дана нису враћена.
А здање Грасијевих, познато као „Палата Граси”, била је последња велика кућа подигнута пре пада Серенисиме 1797. године. Стога и симбол последњег сјаја старе вишевековне републике. Градња здања породице Граси поверена је венецијанском архитекти Ђорђу Масарију (1687–1766) који је у то време завршавао другу велелепну кућу „Ка Рецонико”, данас такође музеј. Породица Граси потицала је из Кјође, и у Венецији је себи обезбедила место, тачније подлогу за зидање виле трапезасте основе с дугим прочељем на Великом каналу. Верује се да је градња започета између 1740. и 1748. године, те да је завршена после смрти Анђела Грасија, 1758. године, или чак његовог сина Паола 1772. године. То је, дакле, последњи дворац саграђен пре пада Републике.
Извесно је да су Грасијеви дошли у Венецију из Кјође пре 1718. године када су већ били уписани међу грађане Серенисиме. Будући да су баш те 1718. године подржали Републику знатном свотом новца током рата против Турске, оберучке су примљени у венецијанско племство. Тако су већ 1740. године браћа Анђело и Ђовани Граси купили место на Каналу за своју нову, велику кућу, будућу славну „Палату Граси”. Требало је да радови почну одмах, али нису, тако да је дворац довршен тек 1772. године. У време пада Републике, Грасијеви су и даље живели у Венецији. Ђовани Граси био је ожењен Маргеритом Кондулмер, а њихову децу су као племиће званично признали и нови владари, представници Аустроугарског царства. Ипак, 1840. године, после једног века од куповине плаца, били су приморани да продају дворац Венецијанском трговинском друштву Спиридона Пападопула.
Из руке у руку
Само четири године доцније Пападопуло је кућу продао оперском певачу, тенору Антонију Пођију, који је славу стекао тумачећи Доницетијеве и Вердијеве опере. Певао је у позоришту „Аполо” у Венецији, међутим, будући да га је пут често водио у Беч и Лондон, убрзо се преселио. Најпре у иностранство, а затим у Болоњу, где је и умро. Пођи је „Палату Граси” продао мађарском сликару Јожефу Агошту Шефту. Овај је брзо умро, а његова удовица Ђузепина Ландлау преселила се у хотел. Кућа је за њу била превелика.
Дужд-пророк Томазо Мочениго и његов гроб
у базилици Сан Ђовани и Паоло
Године
1857. здање од две хиљаде квадратних метара купио је грчки богаташ,
барон Симеон де Сина, који је у приличној мери изменио унутрашњи изглед
куће. Између осталог, додао је четири стуба, поделио балску дворану на
два дела, аустријском сликару поверио поновно осликавање зидова. После
његове смрти наследници су дворац продали швајцарском индустријалцу
Ђованију Стукију. Он је такође врло брзо умро и вилу оставио сину
Ђанкарлу, који је у кућу увео лифтове и, разуме се, струју, грејање...
Када је умро и Ђанкарло, кућа је отишла у руке богаташа Виторија Чинија
који је, изгубивши сина, напустио „Палату Граси” као да је уклета. Палата је ишла из руке у руку разним културним друштвима и удружењима. Чак и „Фијату” 1983. године. Они су обнову предивне виле препустили миланском архитекти Аулентију. „Палата Граси”, сада од две и по хиљаде квадрата корисне површине, постала је један од најугледнијих европских музеја. После смрти Ђованија Ањелија, председника „Фијата”, 2005. године купио је француски пословни човек, уметнички колекционар Франсоа Пино, а обнову поверио чувеном јапанском архитекти Тадау Анду. И он је последњем здању из времена моћне Серенисиме додао нешто своје. Занимљиво је да је мало позориште у склопу палате и даље неуређено. У сваком случају, то је место где се одржавају значајне уметничке изложбе и концерти.
***
Дакле, да ли је плач духа Томаза Моченига због пропасти Републике Серенисиме оправдан, ваљало би да закључи свако ко буде имао прилику да посети овај јединствени град на води и погледа неку изложбу у „Палати Граси”. Наравно, имајући у виду шта је о Венецији написао Хенри Џејмс (1843–1916), славни приповедач:
„Венеција је као унутрашњост, као велики стан који чине ходници и салони. Идете кроз тај стан, унутра сте, никада заправо нисте напољу, јер спољашњост не постоји, чак ни на улици.”
Можда је и зато баш у Венецији пустила корене толика жеља за маском и маскирањем! За скривањем сопствене личности. Или је то ипак знак да свако ко крочи у ову варош осећа потребу не само да буде личност, већ и лик!? Без обзира на то што ће, ту и тамо, срести неког духа који ће му на уво, тихим гласом, шапнути ипак како се стварно зове.
Аутор:
Мирјана Огњановић - 3161 , Politikin Zabavnik
Нема коментара:
Постави коментар