субота, 6. јул 2013.

Говор биља – СУНЦОКРЕТ

ЖУТА ЉУБАВНА ПРИЧА

„Да би била његова, мораш најпре бити моја”, рекао је гроф несигурним гласом девојци. Бела је наставила да га нетремице гледа право у очи

Најпознатији сунцокрети на свету - слика Винсента ван Гога.
   Грофовска породица Бијандрате потиче још из средњег века. Име ове старе племићке породице везано је за истоимено место (Бијандрате) крај Новаре, на северозападу Италије. Грофови Бијандрате дошли су у Пијемонт из Провансе. Најстарији списи у којима се помињу носе у заглављу 1093. годину. Већ у то време били су веома моћни: политички утицајни, али и богати.
   Будући да ово није само прича о грофовима Бијандрате, већ легенда о сунцокрету, причу почињемо полазећи од биљке. Сунцокрет је с југозапада Америке, тачније из Перуа и Мексика, стигао у Европу с мисионарима у 16. веку. У постојбини је гајен више од три хиљаде година. Индијанци су млели његово семе и од тога правили хлеб. Од семена су цедили и уље. За њих је сунцокрет био симбол светлости и плодности.

   Међутим, легенда са севера Италије, са саме границе са Швајцарском, говори да је сунцокрет наводно растао у Европи још у 11. веку. А онда је нестао. Легенда тачно каже и због чега – због несрећне љубави.

Сурови обичај

   Дакле, у средњем веку, у време кад се дешава прича о сунцокрету, на северу данашње Италије завладали су сурови обичаји. Нови господари, грофови Бијандрате из Провансе, донели су неке до тада непознате навике, углавном немилосрдне. Једна од најгорих била је да свака девојка, уочи венчања, пре прве брачне ноћи, љубав најпре мора да поклони господару, односно – грофу. Уколико је невеста живела негде на великом поседу грофова Бијандрате, њена љубавна судбина била је запечаћена. Прво гроф, а онда законити муж.
   Колико је само мучно и понижавајуће било прихватити тај окрутни обичај. Сељаци су се зато сналазили на најразличитије начине. Најчешће би одустајали од свадбеног весеља, што је такође било својеврсно одрицање од старог обичаја и разлога за истинско весеље. Будући да је у селима на поседу грофова увек било издајица и шпијуна, вести би ипак стизале до дворца. Понекад би се неки од грофова из лозе Бијандрате правио луд, као да није знао да је током ноћи обављен тајни обред венчања. То су чинили само из једног разлога – уколико би девојка била изразито ружна! Или кад би сазнали да цео дан проводи у штали, те да је непријатног мириса! Надменост и суровост грофова Бијандрате према девојкама била је довољан разлог због кога су их слуге с најзеленије долине у Италији – Валсесије – мрзели из дубине душе.
   Дакле, у једном од тих села живела је девојка која се звала Бела, што на италијанском језику значи Лепојка. Име јој је савршено одговарало – била је изразито лепа. И не само то, била је врло темпераментна и ничега се није плашила. То је било лако разумљиво и онима који је нису добро познавали. Чим би угледали њене очи, спазили би да у њима пламти ватра. Није спуштала поглед чак ни пред господарима, премда је њена породица била сиромашна. Кратко речено, били су слуге. Бела је била служавка, а у грудима је заправо носила срце правог господара!



  
   Кад је стасала за удају, родитељи су је обећали добром и вредном
момку из суседног села. Иако ни тај обичај није лако прихватила, Бела је ипак пристала да се уда за момка кога никад раније није видела. Младић је био свестан да се мора повиновати старом суровом обичају и да ће главна званица на свадбеном весељу бити сам гроф. Уосталом, знао је какав би био исход да се успротивио. Смрт вешањем.
   Девојка и младић први пут су се видели на дан веридбе. Младић је одмах заволео Белу, што је било потпуно разумљиво. Видевши колико је дирљиво стидљив, неспретан и заљубљен у њу, и девојци се допао младожења. Ипак, није могла а да не размишља о тренутку кад ће бити обешчашћена…
   Породице су одлучиле да тренутак венчања покушају да задрже у тајности. Узалуд. Девојка је била превише лепа да би промакла господару. Није намеравао да пропусти оно што му је обичај дозвољавао.

Смрт у пољу 

   И, да скратимо причу. Господар је тог јулског дана закуцао на врата Белине породице. Она је послушно кренула за њим. Ишли су полако. Господар је намеравао да је одведе до свог дворца, на коњу. Међутим, Бела га је узела за руку и повела према пољу сунцокрета. У једном тренутку је стала и тамне очи подигла према њему. Приметила је да су грофове очи светле. Гледала ге је као да ће у његовом погледу наћи милост и неки разлог због чега не жели да искористи право које је себи дао... У ствари, надала се да ће видети неки нови, неочекивани излаз.
   И за грофа и за Белу време као да се зауставило. Стајали су једно наспрам другог и гледали се. Ветрић је престао да пирка, лишће је непомично стајало. Птице су ућутале. Да су погледали, али нису, у даљини, у дворишту, могли су да виде сељане и чланове девојчине породице.   Младожења је седео на клупи, погнуте главе, свестан понижења које мора да претрпи.
„Да би била његова, мораш најпре бити моја”, рекао је гроф девојци несигурним гласом.
   Бела је наставила да га нетремице гледа право у очи. Заборавио је на тренутак кад је као омађијан утонуо у девојчине очи и престао да верује у важност породичног обичаја. Па ипак, још чвршће је стегао њену руку и повукао је међу сунцокрете. Бацио је на земљу и легао крај ње. Хитро, толико хитро да господар то није могао ни да спази, Бела је зграбила нож који је носио око паса. И даље га је гледала, али држећи нож под његовим грлом.
   Да ли да га убије? Зар да му дозволи да је обешчасти? Још једном га је погледала. Само неколико тренутака раније помислила је чак да му је драга, да ће се њена судбина изненада окренути. Али не. Требало је најпре да буде његова, а онда оног стидљивка који није имао нимало храбрости да се супротстави господару. Зато није дуго чекала. Оштрицу је забила право у своје срце.
   Бела је пала право међу стабљике сунцокрета у цвету. Биљке су се истог часа склопиле око њеног тела. Господар је с неверицом гледао у лепотицу не верујући шта се догодило. Онда је скочио на коња и одјахао.
Тек кад је стигао у дворац, схватио је шта се догодило. Заљубио се у Белу на први поглед. У девојку која је била толико поносита, а уједно и племенита и великодушна. Поштедела је живот њему кукавици који није смогао снаге да буде довољно искрен и одважан и поведе је са собом и остану заједно заувек! Било би боље да га је убила.
   Чинило се да је тај догађај однео мир из грофове душе. Као луд, излетео је из замка и почео да лута. Стидео се самог себе, а то га је толико болело.  Ишао је и ишао наоколо, свуда наређујући да се посеку стабљике сунцокрета како их никада више не би видео. Подсећале су га на тренутак кад се одрекао себе. Легенда каже да је гроф наставио да лута до краја живота попут просјака. Кад би негде видео сунцокрет, чинио је све да ту више никад не порасте његов жути цвет.
   Ето, то је разлог што је ова биљка једноставно ишчезла из Европе.  Сунцокрет је наставио да цвета далеко, с оне стране Атлантика, тамо где гроф Бијандрате није могао да га уништи. Онда се поново вратио у Европу. Али, лоза грофова Бијандрате већ је нестала. Крунице сунцокрета које нетремице гледају у сунце и данас говоре о храбрости лепотице. Али и грофу који се није усудио да је воли.


Аутор: 
 Мирјана Огњановић
број: 

Нема коментара:

Постави коментар