Љубавна магија
Како, на који начин и којим средствима оне то чине у Србији? Тако што, рецимо, девојка у Неготинској крајини, боцкајући иглом јастук, говори: „Не бодем јастук, бодем свог суђеника: у очи, под очи; у чело, под чело: у срце, под срце; (...) да не може да једе, да спава, док код мене, Јеле, не дође да се разговарамо, да се веримо.” А кад заврши овај древни магијски обред, она је уверена да младић кога је омађијала неће моћи да одоли њеним чарима. Овај, као и други магијски поступци у љубавним чинима, многима изгледа крајње чудно, бесмислено и апсурдно. Савременом човеку све те речи и поступци изгледају као скуп неких потпуно произвољних глупости. Али, није тако.Љубавна магија није скуп произвољних, бизарних поступака, него логично уређен низ симболичких радњи где ништа није случајно: ни време, ни место извођења, као ни поступци ни средства. Истраживање љубавне магије открива симболички језик где су кључни симболи промена и плодност, што је у складу с циљем те магије – да се изазову промене на себи, али и код момка, да је заволи, и, најзад, да девојка буде плодна у браку.
Разнолике чини
Циљ љубавне магије постиже се посредно тако што девојка чинима настоји да изазове жељене промене на себи самој (да буде лепа, заводљива). Као последица ових промена она постаје магијски привлачнија, пожељнија за супротни пол. Девојка из Плашког, на пример, да би била за момке неодољива, кад устане ујутру, говори ову басму: „Ја се не умивам гором ни водом, већ Божијом јакости, сунчаном сјајности, и јуначком милости (...) Тко ме види – да ми завиди, тко ме срете – да ми се поклони; тко ме чује – да ми се зачуди”, пише Никола Беговић (Живот Срба граничара).
Најбројнији су у љубавним чинима, ипак, поступци чији је циљ да магијски непосредно привуку момка, да га опчине, заслепе и залуде. Да би се приволео на женидбу, користе се разноврсна, каткад нежна и поетична средства. Девојке, на пример, уочи Ђурђевдана наберу траву оман и говоре: „Омане, брате рођени! Помами (тога и тога) за мном”. А, опет, каткад, љубавне чини личе на праве замке у које момак, и не слутећи, упада. Тако, рецимо, „на Велики петак прије сунца помете девојка кућу, однесе смеће на раскршће, куд и њен момак пролази, направи од смећа на три мјеста три крста говорећи: ’Како се год ово смеће мело и смело, онако се и Н. Н. мео и смео, доклен мене не узео’...” У Бачкој се верује да кад девојка свом момку кришом у џеп метне слепог миша, овај мора ићи за њом као слеп. У Банату девојке за време младог месеца бацају у ватру семе бунике и говоре следећу магијску формулу: „Како пуца семе на ватри, тако нека пуца његово срце за мном.”
Љубавне чини често се врше на неком предмету, моделу који представља момка, са жељом да се то што се чини моделу деси и ономе кога он означава. „Уочи Ђурђева дне узме девојка главицу белог лука, забоде скроз чиоду и говори да не пробада лукац веће срце онога кога воли. Потом ту главицу обеси у димњак, да се, тако намењује, суши срце онога кога она воли”, пише Милица Стојадиновић Српкиња.
Језик и логика
Сада већ почињемо да разазнајемо тајанствени језик љубавних чини. Поступци који симболизују жељену промену јесу: печење, пробадање, а магијска средства су биљке које имају омамљујући мирис/укус (пелин, босиљак). Симболи плодности су: јаје, јабука, вишња...
Време извођења ових радњи повезано је с променом, преокретом. Љубавне чини изводе се у преломном тренутку временског годишњег циклуса: Ђурђевдан (оживљавање плодотворних сила), Ускрс (симбол плодности), Божић (започиње година). Често се изводе магијски поступци кад је млад месец, то јест кад он почиње да „расте”.
Да је ова магија везана за мрачне, демонске силе, говори нам избор места на којима се изводи, а то су: праг, гробље, раскршће, сметлиште. Такође и магијска средства носе демонска обележја: делови нечистих животиња (жаба, змија, кртица), смртна свећа, мртвачки прстен, смеће... Фрејзер у чувеној књизи Златна грана пише: „Српске и бугарске жене којима тешко падају ограничења брачног живота узимају бакарне новчиће с очију мртваца, оперу их у вину или води и течност дају својим мужевима да попију. Пошто је попије, муж постаје слеп за све женине љубавне пустоловине, као мртвац на чије је очи био стављен бакарни новчић!”
Психологија и поезија
Кад некога угрозе моћне, стихијске појаве којима не може успешно да влада на основу искуства, на пример рат, суша, болест или љубав, он посеже за магијским поступцима и бираним речима (басмама), како би неповољан ток збивања окренуо у своју корист. Ако тиме човек и не постиже стварни успех, он макар осећа олакшање, а то му помаже да сачува душевну равнотежу.
За разумевање психолошке основе љубавне магије неопходно је схватити колико је човек који пати због неузвраћене љубави веома подложан веровању у свемоћ жеље. Девојка која тугује што драги не мари за њу, а не може да се помири с тим, лако ће поверовати да одређени обред или „чаробна реч”, изговорена у мистичним условима, на „нечистим” местима (гробље, раскршће...), мора постићи свој снажно жељени циљ – пробудити његову љубав.
Поетичност љубавних басми тесно је повезана с њиховом сврхом. Да би реч била делотворна, она мора да буде песнички снажна.
„Добро јутро бел пеленче!
Ја те зовем омајниче,
распорниче, разболниче
да ми омајеш драгог,
да га распориш и убодеш
у срце, у џигерице, за мене,
у очи, у уста, руке, ноге, за мене.
Са душом се раставио,
са мном се саставио.”
(Љубинко Раденковић, Народне басме и бајања)
Љубавна жудња, изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи, делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишче, вода хучи, гора пучи.” А затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н. за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.” Ове снажне речи, које девојка са страшћу и дубоким уверењем изговара, верује се, не могу остати без одговора – драги који за њу није марио, мора тада дојурити, ма где се налазио .
Аутор:
Жарко Требјешанин
Илустровао:
Добросав Боб Живковић- 3017 , Политикин Забавник
Нема коментара:
Постави коментар