Говор биља - два шилинга

ЦВЕЋЕ УЈЕДИЊЕЊЕ

У средини је ружа, око ње пет магарећих трнова, четири детелине и три празилука. Личи на загонетку, а није, личи на ребус, а није, није ни питалица, ни смицалица. То је кованица. А уз њу иде прича...

Ружа Тјудора. По завршетку Рата ружа Хенри Тјудор стапа ланкастерску ружу црвене боје и белу ружу Јорка у нову тјудорску ружу црвено-беле боје.

    
    Пророчанство би казало „кад се две руже уједине и споје у једну, победиће жутиловку". Фулк Пети, гроф од Анжуја, с титулом краљ Јерусалима, отац оснивача династије Плантагенет, након Првог крсташког рата долази у Свету земљу и због неког учињеног греха даје да га испред Цркве светог гроба у Јерусалиму ишибају. Шиба је начињена од гранчица жутиловке. У знак понизности и као залог безгрешном животу, гранчица ове биљке најпре се нашла на његовом шлему, да би касније дала име овој моћној краљевској династији и постала њен знамен. Јер, назив династије Плантагенет изведен је из речи Planta genista, што значи биљка гениста (genêt је француски назив за врсте рода Genista). Да ли је поменута шиба била начињена од врсте Genista tinctoria (жутиловка, жуковина, жутелица...) или Genista scoparia син. Cytisus scoparius (жутилица, жутица, зановет...) или пак неке треће врсте, више није могуће утврдити. Но, било како било, у следећа два века енглеским престолом владала је жутиловка, да би је почетком 15. века наследиле црвена и бела ружа које ће се, коначно, стопити у црвено-белу ружу, и данас знамен Енглеске.

Ковани новчић од два шилинга

    Супарништво између два огранка династије Плантагенет, између династичких кућа Ланкастер и Јорк, почиње 1399. године падом Ричарда Другог Плантагенета. На престо долази Хенри Болинбрук, војвода од Ланкастера, што поборницима куће Јорк није нимало драго, јер сматрају да имају прече право на енглески престо. Поборници Јорка трпели су владавину Ланкастера све док на власт није дошао душевно болесни краљ Хенри VI. Како је био слаб вођа, његова жена, моћна и насилна краљица Маргарета Анжујска постала је стварни владар и вођа ланкастерског клана. Ричард од Јорка јој се супротставио, што је 1455. године довело до битке код Светог Албанса која је означила почетак оружаног сукоба под називом Рат двеју ружа и трајаће до 1489. године.   Црвена ружа била је боја куће Ланкастер, а бела ружа боја куће Јорк. Рат је окончан након победе Хенрија Тјудора из ланкастерске куће над кућом Јорк и убиством њихове узданице Ричарда Трећег од Јорка. Осиљен војном победом, Хенри Тјудор крунише се за краља Енглеске под именом Хенри VII и, у жељи да ојача положај, склапа брак с Елизабетом од Јорка, чиме је на своју страну придобио многе припаднике тог клана.     Тиме је симболично поново сјединио супарничке краљевске куће, стапајући ланкастерску ружу црвене боје и белу ружу Јорка у нову тјудорску ружу црвено-беле боје. Крај Рата двеју ружа довео је до коначног и неповратног пада династије Плантагенет и успостављања нове династије Тјудор и до победе руже над жутиловком.
Ружа љубави

Хенри Артур Пејн, око 1908. године, „Избор црвене и беле руже”, мешана техника (50 x 56 cm), Градски музеј Бирмингем.

    Ружа, краљица цветова, симбол је љубави, нежности и милосрђа, што потврђује и назив рода (Rosa) који је санскритског, или индогерманског порекла, са значењем нежан. Дакле, бодље не умањују њену нежност, напротив, оне су ту да одбране тај прелепи цвет.
    Украсна ружа какву данас познајемо настала је од самоникле, дивље руже –Rosa canina. То је вишегодишњи грм с усправним или повијеним гранама и с јаким бодљама.   Листови су непарно перасто дељени са 5, 7 или 9 тестерасто назубљених листића.    Цветови су у цвастима, ређе појединачни, најчешће бледоружичасте боје. Распрострањена је у светлим шумама и по њиховом ободу, на ливадама и пашњацима, на различитим подлогама и типовима земљишта. Користи се плод – шипак,Rosae caninae fructus (син. Cynosbati fructus, Pseudofructus rosae. Плод шипка садржи танине, воћне киселине, пектине, шећере, флавоноиде (рутин), витамине Це, Е, Ка, каротин... Делује као тоник (средство за јачање), благи адстрингенс (нарочито код летњих дечијих пролива) и благи диуретик, а највише се користи као пријатан чај за уживање. Припрема се тако што се 5–7 грама здробљених плодова потопи у 200 ml хладне воде, остави преко ноћи да се натопи, сутрадан прокува и процеди.

Отровна жутиловка

Genista tinctoria – жутиловка, жуковина, жутелица.

    О ружи победници много је написано, мање-више свима је позната, док побеђена жутиловка и даље чека да буде потпуно истражена. Биљке из родaGenista вишегодишњи су полужбунићи са жутим цветовима.  Махуне (које се виђају на грбу Плантагенета) линеарно су издужене, два до четири центиметра дуге, праве или благо лучно савијене, голе или незнатно прекривене длакама. Распрострањене су у јужној и средњој Европи, западној Азији и северној Африци, у сувим шумама и пропланцима, између жбуња, по стенама и на песковитој подлози. Највећи број врста овог рода насељава сува подручја и макије Средоземља. У лековите сврхе користи се надземни део врсте Genista tinctoria (Herba Genistae tinctoriae син. Herba Cytisogenistae), а садржи хинолизидинске алкалоиде (анагирин, цитизин, лупанин, изоспартеин), флавоноиде (лутеолин, генистеин), танине и тритерпенске сапонине.   Алкалоиди имају халуциногено деловање. Клиничко испитивање дало је добре резултате у лечењу болести штитне жлезде и хипотиреодизма. Утврђено је вазодилататорно деловање (шири крвне судове) као и добар учинак против бактерија. Међутим, због високог садржаја алкалоида, биљка је отровна, нарочито семе, тако да се у званичној медицини не примењује. У народној медицини користи се као диуертик (појачава мокрење), лаксатив (за чишћење), код реуме и гихта (накупљање мокраћне киселине на зглобовима).
Победа магарећег чкаља 

Онопордон ацантхиум – магарећи чкаљ.

    Средина 13. века. Норвешки краљ Хакон IV припрема напад на Шкотску. Жели да поврати архипелаг Хебриде. Под окриљем ноћи његови војници искрцавају се на обалу и, с намером да приђу што ближе и изненаде уснуле Шкоте, изувају обућу. Викинзи су надомак успеха, још само једна ливада и ту су. Али, нису рачунали на непријатеља који је прекрио целу ливаду. Босоноги војници нагазили су магарећи чкаљ, који им својим оштрим бодљама наноси болне ране. Нападачи су се ускомешали, понеки се болно огласили, опсовали, неки јаукнули. То је било довољно да се Шкоти пробуде, прихвате оружја и изборе коначну победу. Од тада је ова област у саставу Шкотске, од тада је магарећи чкаљ знамен Шкотске. А да је ова легенда остала упамћена, показаће и шкотски краљ Џејмс V (1513–1542) који, скоро три века након поменуте битке, оснива витешки ред и орден с именом ове биљке (The Order of the Thistle). По угледу на Исуса Христа и његових дванаест ученика, орден ће понети он и његових дванаест најхрабријих витезова. На ордену се налази стилизовани магарећи чкаљ окружен латинским текстом „Nemo me impune lacessit", што у слободном преводу значи Ко ме нападне биће кажњен. Другим речима, проћи ће као викинзи на Хебридима.

Рањава и лечи

Trifolium repens – бела детелина.

    У Европи има око двадесет врста из рода Onopordon (син.Onopordum), од којих у Србији три. Биљке из овог рода називају се бодљика, кравачац, магарећи трн, магарећи чкаљ, бодљача, трнак, стричак, док латински назив рода потиче од грчких речи onos = магарац и porde = надимање, према Плинију, који је сматрао да једење цветова изазива надимање код магараца.   Најзначајнији представник овог рода је врста Onopordon acanthium – магарећи чкаљ. Занимљив је и енглески назив ове биљке –Scotch Thistle који нам неумитно указује на значај који јој се придаје у Шкотској. Врста Onopordon acanthiumдвогодишња је биљка до два метра висока, с веома бодљастом стабљиком, обраслом паучинастим длакама. Листови су такође изражено длакави, дугуљасти, елиптични, с јаким бодљама. Цветови на врху стабљике су крупни, у облику главице, најчешће црвенкасти. Расте поред путева, воли сеновита места, винограде, утрине, сушне ливаде и има је у целој Европи и делу Азије. Нема много података о лековитости ове биљке, а забележена је употреба цветне ложе за јело (слично гајеној артичоки). У народној медицини неких земаља користи се за боље варење, код неких врста тумора и за зарашћивање рана. Иранска народна медицина и данас користи препарате од магарећег чкаља за видање рана. А једно истраживање урађено на медицинском факултету у Ирану потврдило је овај учинак. Још једна потврда хомеопатског принципа који гласи „слично се сличним лечи", да биљка која наноси ране и убоде делује и на њихово излечење.
И три и један

Шкотски краљ Џејмс В (1513–1542) оснива витешки ред и орден магарећег чкаља (The Order of the Thistle). На ордену се налази стилизовани магарећи чкаљ окружен латинским текстом „Nemo me impune lacessit", што у слободном преводу значи Ко ме нападне биће кажњен.

    На Првом васељенском сабору (скуп свих патријарха, односно бискупа ради доношења заједничких хришћанских догми) у Никеји 325. године одређено је Свето тројство као јединство три Божје особе у једном Богу. Мисионарима је дато у задатак да то објасне својим ученицима и мора се признати да им то није увек полазило за руком. Како је могуће да су Бог отац, Бог син или Исус Христ и Свети дух истовремено и три различите Божје особе и један јединствени Бог? Ширећи хришћанство у Ирској, један свештеник у својим проповедима имао је обичај да убере детелину и упита да ли има један лист или три листа. Одговор је био тачно је и једно и друго. Е, па тако је и с Богом у коме су уједињени Отац, Син и Свети дух, говорио је. Свештеник се звао Магонус Сукатус Патрицијус, али је остао упамћен као свети Патрик.       Рођен је у хришћанској породици, у младости су га отели ирски гусари тако да је имао тежак живот роба, да би се након бекства посветио Богу и цркви. Напокон је био посвећен за бискупа у Ирској, где се прославио и као чудотворац, а доба његовог мисионарства упамћено је као покрштавање без крви и насиља. Данас је свети Патрик заштитник Ирске, а 17. март његов празник који славе сви Ирци. 
Детелина или зечја соца

Oxalis acetosella – зечја соца, киселица, кисела детелина, кисељача.

    Дакле, поред заштитника, Ирска има и свој знамен, биљку коју називајуshamrock. То је она биљчица коју је свети Патрик убрао да објасни Свето тројство и најчешће се мисли да је то детелина. Али... Још једна биљка позната је под овим именом. То је зечја соца, киселица, кисела детелина, кисељача. Веома су сличне и данас је, наравно, немогуће рећи коју биљку је свети Патрик показивао. Ирци су се бавили овим питањем, те има заговорника детелине (најчешће помињане врсте суTrifolium repens – бела детелина иTrifolium campestre – енглеска детелина), али и оних који су за зечју соцу. Не улазећи у те расправе, неколико речи о једној и другој.
    Род Trifolium (детелина) обухвата велики број врста распрострањених на свим континентима. Углавном се користи као сточна храна, али неке врсте овог рода, као на пример црвена детелина (Trifolium pratense), све више су предмет истраживања многих угледних установа. Наиме, потврђено је естрогено деловање цвета детелине (слично женском хормону естрогену), тако да се све више употребљава у медицини. Баш захваљујући том деловању користи се, и даје добре резултате, код извесних тегоба у климактеријуму. Данас је на тржишту велики број препарата од црвене детелине с оваквом наменом. Употребљава се цвет (Trifolii flos), или екстракт цвета црвене детелине, а садржи флавоноиде, углавном изофлавоне (биоханин А, формононетин, генистеин, изорамнетин, кемферол), сапонине (сојасапогеноли), кумарине, полисахариде и остало. У народној медицини употребљава се против екцема, псоријазе и других кожних обољења, затим као екпекторанс (олакшава искашљавање) и благи спазмолитик (против грчева глатке мускулатуре), за подстицање рада јетре и лучење жучи.    Не препоручује се у трудноћи и за време дојења.
     Oxalis acetosella, зечја соца, киселица, има троделе листове на дугим лисним дршкама, слично детелини. Листићи су обрнуто срцасти, оборени надоле и врло често склопљени. Садржи отровну оксалну киселину и соли оксалате, због чега не би смела да се користи. Међутим, због пријатног освежавајућег укуса, било је доста случајева тровања, нарочито код чобана који је грицкају и тако се освежавају. А да је укус примамљив и освежавајући говори нам сам назив који потиче од грчких речи оxys = кисео и hals = со.
Празилук или нарцис

Allium ampeloprasum var. porrum – празилук.

     „Gwisg cenhinen yn dy gap a gwisg hi yn dy galon, каже стара велшка пословица, што значи: Носи празилук на капи, али и у срцу.
    Кад је 1413. године умро краљ Хенри IV, наследио га је син Хенри V. Био је велики војсковођа и војни успеси против Француске у Стогодишњем рату учинили су га омиљеним владарем. Вилијам Шекспир у драми „Хенри Пети" описује бојно поље код Аженкура, после победе Енглеза над Французима (4. чин, 7. сцена). Краљев официр Флуелин говори о велшкој крви Хенрија V: „...Ако се Ваше величанство сећа, Велшани су се добро показали у оном врту где расте празилук; тада су своје монмаутске капе били закитили празилуком.     Празилук је, као што Ваше величанство зна, и до садашњег часа остао частан знак ратничке службе; и верујем да Ваше величанство не презире да носи празилук на дан св. Давида..." Краљ одговара: „...Носим га као славну успомену, јер ја сам Велшанин, знаш, земљаче..."
     Још једна битка и још једна биљка, испричана у две легенде. Прва нас враћа у далеки седми век. Велшки краљ Кадваладар (Cadwaladr) у сталном је сукобу са Саксонцима, који су већ делимично населили британски простор. Борбе су честе, а Кадваладар примећује да су његови војници на бојном пољу збуњени, нису сигурни ко је непријатељ, а ко саборац. Не знају ко је Велшанин, ко Саксонац. Имајући у виду да су Велшани земљорадници, наређује да у следећој бици сви задену по струк празилука за шлем или капу. Тако постају препознатљиви, а резултат битке повољнији по њих. Друга легенда веома је слична и враћа нас у време Давида Велшког (живео у 6. веку, а 1120. године проглашен свецем). Прича је истоветна уз додатак да се одиграла у пољу празилука, баш како Флуелин говори краљу.

Симбол на пенију

    Не знамо да ли је празилук истински помогао Велшанима или им је постао нека врста талисмана, тек из битке у битку одлазили су с празилуком на капи. И данас стилизовани струк празилука украшава капе велшких гардиста и сматра се знаменом ове државе, а сваког првог марта, на празник светог Давида, заштитника Велса, припадници велшке пешадије по обичају једу сиров празилук.
    Но, током 19. века још једна биљка одомаћила се у Велсу. То је нарцис, који почиње да заузима равноправно место, па чак и да потискује празилук. Једно од објашњења лежи у сличности велшких назива ових биљака, наиме, празилук јеCenhinen, а нарцис Cenhinen Pedr. Друго тумачење каже, а зли језици веле да је истоветност имена само искоришћена, да су нарцис протурили Енглези (помиње се да је у томе свесрдну помоћ пружио познати британски државник и премијер, Велшанин Лојд Џорџ), не би ли умањили благи националистички призвук укупне симболике празилука, знака победе над Саксонцима. (Саксонци су германско племе које је населило простор данашње Британије након повлачења римских легија у 5. веку.)
    Allium ampeloprasum var. porrum, празилук, потиче из јужне Европе и Мале Азије, где је самоникла биљка. У Месопотамији и Египту гајен је као поврће пре четири хиљаде година, да би се преко Грчке и Рима проширио у цео свет. Познато је да су га Римљани гајили и радо користили у исхрани. Био је омиљена храна императора Нерона. Верује се да су управо римске легије почеле да гаје празилук у Велсу, где је, поред употребе у исхрани, коришћен и за лечење. Празилук је био омиљен лек мидфејских лекара. Мидфеј је сеоце у Велсу у коме је од 14. до 18. века једна породица имала углед врсних познавалаца и стручњака у лечењу лековитим биљем. Давали су га против прехладе, за олакшавање порођаја, а справљана је маст од празилука за зацељивање рана, потом маст од празилука, бршљана и морача за премазивање ране код уједа бесних животиња. Исцеђени сок препоручивао се нероткињама да затрудне, помешан с вином давао се против змијског уједа, споља против чирева и у многим другим случајевима.

Аутор: 

 Славољуб Тасић

број: 

• 3031 , Политикин Забавник