ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ
Предање о злобном козоликом бићу настало је у Ирској, да би се убрзо пронело читавим континентом
Доводити млађарију у поља током орања, сетве, жетве или брања кукуруза није обичај у нашем народу. Да се породица, после премишљања, одлучи – значило је како је голема мука натерала. Најчешће она која нема коме да повери своје малишане. Ако подиже дојенчад, ваљало би да се надзиру, хране, купају, повијају, пресвлаче…Пољу се крај не види. Звезда упекла, јара одасвуд, притисла ко мора. Само испрекидани крици птица злослутно парају тишину свакидашњег летњег поднева. Љуљушкан прозрачјем небесне пучине, крстари орао – сићушна пегица на плавом своду…
На њиви су само родитељи, неки постарији укућанин или наполичар – испомагач. Најважнији разлог није се ни помињао: страх од „крадљиваца деце”, блаженим сном заснуле у љуљкама под сенком разгранате оскоруше. Не само у нас, већ и широм Европе, најмлађи нису присуствовали косидби. Својта је страховала да им наследнике не уграбе и одвуку у шпиље, неприступачне горе, под лажним именима их продају на вашару у далеком граду или им, далеко било, на свиреп и подмукао начин прекрате тек започет живот…
Европљани су се прибојавали „житног” и „кукурузног” јарца! Мислило се да се прикрадају ливадама или, притајени у густишу, помно осматрају и вребају кад ће посао мајке да удаљи на други крај парцеле. Тада, изнебуха, искачу из шипражја, копитама ударају у нејака дечија плећа. Док занети родитељи беру плишане булке и сплићу риђе слапове кукурузне свиле... Казивало се да их отимају, односе на усамљену чуку и роговима строваљују у провалију! Скривеним путељцима носе их као вреће на глави... Призивајући најрођеније, губе глас, у лицу модре, а од страха и плача – пресвисну!
На брдима жита
Предање о злобном козоликом бићу настало је у Ирској, да би се убрзо пренело у Шкотску, Француску, Аустрију, Немачку и Естонију. Тамошње становништво вели да дозреле усеве чува „јарац-утвара”. Рогови су му од сребра, а копита окована железом. За станиште одабире врлетни вис на који ни соко не слеће, нити гнездо свија сиња кукавица... У Швајцарској је надимак јарац добијао жетелац који пожње последњи сноп или у сеник одвезе последња кола ускладиштеног жита. Уз игру, песму и свирку, путем га је испраћало читаво село. Кићен је венцима од класја пшенице, јечма или ражи, увезаног црвеним тракама, а појен ракијом „жетварком”. Јарац је при том морао да мекеће, хода четвороношке, поскакује; „напаствује” постарије жене, сакрива српове, шаљиво им задиже прегаче и рошчићима таре гаћице! Све на увесељавање присутних...
Зацењујући се од смеха раскалашним призором, мобари су падали с претоварених кола, угањивали руке и ноге или ломили ребра! Последњи пожњевени сноп, обзнањен пуцњем прангије, најављивао је жетвене свечаности. У кући „газдаша”, који је почео са сакупљањем летине, оне би трајале по недељу дана... Суседи су се показивањем „брда” пожњевеног жита такмичили ко је успешнији земљорадник. Да се одагна бојазан од „злобних сила”, ходало се око гомиле, ударајући српом о срп. Процесија, названа „кашиковање”, обављала се у поноћним часовима или у сам цик зоре, кад дан надвлада таму.
За родних година жетвена славља припремана су унапред, уз одрицање читаве породице. Временом су, због нараслих издатака и занемаривања других послова, понела подсмешљив назив „јарчеве свадбе”. Тиме су сиромашнији жетвари исмевали прекомерно расипништво и распојасаност богатијих, срачунато на остављање утиска. Просуто се зрневље није сакупљало, већ се остављало беземљашима и надничарима.
Плева око Пљеваља
Према облику разасуте гомилице, врачаре у Хомољу предвиђале су берићетност наредне жетве... Усталило се да се последњи сноп огради кочићима и плетаром врбовог прућа, као „Градиница”. Додавањем шибља дрена „јарац” је обликован у лутку. На челу јој се цаклило привезано огледалце, заштита од злих погледа. Та ораница касније је прозвана „јарчева њива”. Поред занимања одгајивача јаради, по којима су настала презимена Јарић, Јарковић, Јаркић, Јарчевић, Јарчић, те старија: Јарач и Јараћ, изведена су и према учесницима овог скупа. У Немачкој и Естонији приповедало се како се дух жетвеног јарца таји међу пожњевеним снопљем, остављеним у амбару „дусима дома”...
Зрно се одвајало од класа млатилима или млатима. То је дугуљаста, обла дрвена палица на ланцу. У нас је називана и кратка мочуга (маљица). Алком је причвршћивана за кожну или плетену наруквицу. Помоћу копчи привезивана је ремењем око зглоба шаке, надланице или појаса. Све до почетка 20. века и масовније употребе вршалице, њоме се ударало по положеним сноповима, док се не омлати и последње зрно. Посао се обављао на гумнима (гувнима) у средишту села или на равној узвишици, далеко од кућа, плотова и дрвећа. Сељани су прижељкивали да олуја разнесе плеву и, подсећајући на „летњи снег”, све прекрије! Град Пљевља у Црној Гори прозван је по плеви...
Гувно се, као збириште, оивичавало укопаним балванима и шиљоказима, комадићима римских стела или, у западној Србији, ледом, водом и деловима стећака нагриженим ваздушним загађењем. Чим се радници примакну последњем снопу, домаћица на чијој њиви је жито омлаћено украшавала би га црвеном пређом, машнама, шећерлемама и гурабијама, нашим првим дуготрајним бисквитима из сепета (торби) путујућих колачара. Овим понудама одавала се почаст жетвеном духу што пребива међу класјем. Њега би измлатили, а духа, уз безочне повике, прогањали у удаљене амбисе и висове. Траке са сноповима пришиване су на вреће за чување жита. Сматрало се да штите једрину зрна, умањују плесан и бране од штеточина...
Божја брада
Житељи Гренобла прослављали су окончање жетве пуштањем младог јарца у тек пожњевен забран. Окићен букетићима пољског цвећа, увезан разнобојним лентама, прапорцима, кићанкама и клепеталима, јурцао је сумануто као јуродиви, спотичући се о откосе и бусене. Уз халабуку, разуларени жетеоци заустављали су га вилама, а срповима фијукали секући згуснут ваздух оморине. Изморен, гладан, унезвереног погледа и на смрт преплашен, скољен је с пеном на устима. Дрхтао је од жећи, тресао се као прут. Окупан знојем, одједном би се пресамитио и – опружио на бразди! Његово слаткасто и лепљиво месо изношено је званицама на крају мобачке вечере... Пре печења комад је одвајан и сушен у пушници. Усољен је и излаган на промаји слемена до наредне жетве, или стављан у футролу и везиван за грану испред дома. Пре првих петлова, најстарији укућанин закопавао је тајно његов део на међи њиве већ дозрелог рујног жита.
На нашим просторима, „божјом брадом” називано је класје уплетено у дугуљасту козију брадицу, правоугаоног облика и зашиљеног врха. Чувала се у домаћинству предводника жетелаца до наредног сакупљања летине. Задевали су је поред иконе, огледала, средином улазних вратница, те изнад огњишта. Зрна су стављали у тесто славског колача и пришивали у поруб капице новорођенчета. Јарац у скоку обавијен сплетом винове лозе, чокота и модрих натежалих гроздова, слаган је камичцима плаве, сиве и боје теракоте на древним мозаицима.
Њима су прекривани подови предворја вила богаташа и високих званичника царства, подизаних ван насеља и утврђења широм Римског царства. Шепурио се „чувар” винограда и дозрелог грожђа... Био је симбол моћи и угледа власника, често ослобођеног роба. Обогаћен преко ноћи, овим показатељем господства желео је да задиви посетиоца, да једним потезом избрише мукотрпну прошлост и заборави порекло... Убијање јарца на почетку или по окончању жетве је сећање на праискони обичај подношења жртве да се умилостиви божанство земље – Велика богиња мајка (Магна матер деорум).
Козолики бог
У старом Египту жртвовани су заробљеници током светковина жетве на Нилу. Забележене су на свицима папируса и рељефима гробница. Античка козолика божанства одвајкада су била трн у оку верским властима које су вековима покушавале да их сузбију и искорене. Упркос забранама и прогонству, светковина је опстала на пољима Европе, у измењеном виду, све до сада!
Упражњавање свечаности, забележено и у нашој усменој књижевности, потврђује исконску бригу о прехрани порода, опстанку и уважавању предака... „Божја брадичка” одлагала се у собу младенаца и постељу нероткиње или тек верене девојке. Оболели од падавице држао је зрно из њеног класа испод језика, да га заштити од учесталих напада. Самлевено, кувало се у чају против крволиптања, грудобоље и чирева. Брижне Тимочанке, пришивале су „божји клас” у шав кошуље регрута што је одлазио у рат или печалбара који се запутио на рад у „мушије” (поседе) спахија у Каравлашкој. Оброк, комад проје, дељен им је на голој ледини! Жетвени јарац је и пратилац „мума падури” (шумска мајка) у веровањима Царана, Срба влашког порекла с Млаве и Кучаја.
Свима знана шаљива брзалица о „јарцу живодерцу”, који је „жив клан, сољен и печен...”, показатељ је распрострањености овог веровања и на нашим просторима. Прича о жетвеном јарцу заокружује грчка и римска приповедања о окружењу бога Диониса: кентаурима, сатирима и селенима. Сматрало се да су селени напола људи и коњи који су ходали на две ноге. Уместо стопала, имали су копита, коњски реп, а каткад и коњске уши! За сатире се вели да су полуљуди, полујарци, настањени у дивљини. Према нимфама испољавали су насилност. Сродник им је Пан, музикални козолики бог, син Хермеса. Легенда вели да је Хермес бринуо о малом Дионису: претворио га је у јаре да га заштити од Херине срџбе! Кентаури су се одликовали силовитошћу, самовољом и неукротивошћу. На исти начин, једино су могле да им се супротставе осионе Амазонке. Такође својеглаве, напрасите, ратоборне и речите, погађале су противнике тамо где је мушки сој од памтивека најрањивији: свима су говориле и јавно сумњале у њихов „породични накит”...
Аутор:
Мирослав-Бата Благојевић Цинцаро
Илустровао:
Мирослав-Бата Благојевић Цинцаро- 3056 , Политикин Забавник
Нема коментара:
Постави коментар