субота, 6. јул 2013.

Кад су Руси пољубили крст

ЗА РУКУ АНЕ ИЗ ПУРПУРА

По заповести кнеза кнеза Владимира, народу је објављено да дође на обале Дњепра и да загази у плићак. Византијски свештеници су тада приступили обреду, налик крштењу Христа на реци Јордан.
 
 „Крштење” Кијевљана, рад живописца К. В. Лебедева
    Од првог помена Руса у историјским извор има, 839. године у спису Анналес Бертиниани, до њиховог првог сусрета са светском империјом каква је била Византија прошле су само две деценије. Предвођени владарима Асколдом и Диром, они су се 860. изненада појавили у водама Босфора и напали Цариград. Премда су били потпуно затечени и неприпремљени, Византинци су одбранили престоницу, а ни три каснија покушаја Руса да освоје „царицу градова” – 907, 941. и 1043. године – нису уродили плодом. Неопходно је нагласити да је руски напад из 860. године, који је изазвао велики страх у Цариграду, Византинцима остао у неизбрисивом сећању.
    Да би у будућности предупредили да се нешто слично догоди, византијска дипломатија је прибегла опробаном начину – покушала је да покрсти Русе. Тако су убрзо после 860. 
године изасланици из Кијева крштени у Цариграду. Отуда је цариградски патријарх Фотије (858–867, 877–886) у посланици коју је 867. године упутио источним патријарсима, првосвештеницима Александрије, Антиохије и Јерусалима, могао гордо да објави да Руси, народ који је раније по суровости превазилазио све остале народе, сада живе под духовном влашћу византијског епископа, као „поданици и пријатељи” Царства. 
Бугари и Срби први

    Верске и политичке везе Цариграда и Кијева ојачане су око 874. године када су Руси склопили и формални споразум са Византијом и прихватили архиепископа, којег је у њихову земљу послао цариградски патријарх Игњатије (847–858, 867–877). Нису познати положај и овлашћења овог високог црквеног великодостојника, али не сме да се прецењује учинак његовог боравка у новој средини. Сва је прилика да је и евентуално постигнуће византијског духовника умногоме поништио долазак супарничке групе Скандинаваца из северне Русије коју је 882. предводио Олег (око 880 – око 912). Међутим, мостобран византијског хришћанства на средњем Дњепру вероватно никада није био сасвим уништен. Премда је црквена хијерархија нестала је без трага, сматра се да су поједини хришћани преживели и створили језгро хришћанске заједнице оснажене током 10. века. Није наодмет подсетити да су у међувремену хришћанство примила руски јужнословенски саплеменици, најпре Бугари, 864. године, а затим и Срби, између 867. и 874. године.
    Обновљене везе Руса са Византијом и Бугарском увећале су број верујућих у Христа, а паганска држава је, послујући са другим државама, открила значај писмених хришћана. Око 944, за владе кнеза Игора (око 912–945), руски хришћани добили су могућност да врше божију службу у својој цркви Свети Илија у Кијеву, а имали су значајну улогу и у преговорима око уговора са Византијом, закљученог исте године.
Када је после Игорове смрти његова супруга Олга постала регент, положај хришћана у Кијеву још више је побољшан, јер је она прихватила хришћанство у жељи да за њеним личним примером уследи покрштавање целе земље. Њен пут у Цариград 957. године, на двор цара Константина VII Порфирогенита (913–959), између осталог, доводи се у везу са настојањем да од Византије добије сличну „независност” за руску цркву какву су већ имали Бугари. Премда је јасно да том приликом није постигла успех, ову претпоставку подржавају догађаји који су уследили. Руско изасланство немачком владару Отону I (936–973) тражило је 959. године да се пошаљу епископ и свештеници у Кијев, а основано се верује да је Олга следила пример Бугарске, тражећи од западне цркве оно што није добила у Цариграду. Отон I је две године касније послао бискупа са ограниченим овлашћењима који је у руској престоници наишао на непријатељски пријем и врло брзо се вратио. Цареви Истока и Запада, Византије и Светог Римског Царства, нису увиђали да су политичке последице отвореног опредељивања за византијско или латинско хришћанство допринеле да та вера постане неприхватљива за руске пагане. 


Перун златних бркова

    За разлику од мајке, Свјатослав (945–972) није предузимао никакве мере које би се тицале христијанизације, па је Русија морала да чека још четврт века на своје покрштавање. Боравак Руса у хришћанској Бугарској (967–971) – а на позив византијског цара Нићифора II Фоке (963–969) – земљи вишег ступња цивилизације која је пружала стварне доказе материјалне користи од верског преобраћања, земљи у којој се говорио сличан језик, дао је нови допринос припреми христијанизације.   Уз то, у Русију су доведени бугарски и грчки заробљеници или добровољне избеглице које су желеле да избегну казну због подршке Русима у рату против Византије. Реч је о мајсторима разних заната, а једна од тих затвореница, бивша грчка монахиња, постала је жена Свјатослављевог сина и наследника Јарополка (972–978).
    Његова власт насилно је окончана 978. године када га је брат Владимир свргао с трона и убио. Поступци новог руског кнеза су га од почетка представили као владара који има одређену визију и који разборито размишља о будућности земље. Његова владавина почела је обновом паганства у Кијеву и градњом пантеона источнословенским боговима око 980. године. На челу тог светилишта био је Перун, бог грома и муње, направљен од дрвета, сребрне главе и златних бркова. Иако је то, заправо, био корак уназад за Русију, јасно је одражавао Владимирово схватање значаја религије као снаге која може да повеже Источне Словене. 

Разговор кнегиње Олге и византијског цара Константина VII Порфирогенита и крштење кнегиње Олге
    Руски велики кнез убрзо је пажњу усмерио према монотеистичким религијама околног цивилизованог света – источном и западном хришћанству, јудаизму и исламу. Премда је сваку вероисповест претходно помно проучавала и о њој расправљала група Владимирових најближих сарадника, дотадашња дуга историја источног православног хришћанства у Русији пресудно је утицала на коначни избор. Једном речју, окретање Византијском царству било је готово неминовно. Повест о христијанизацији у руским летописима има многе легендарне елементе и празнине, али из других сачуваних извора, византијског односно арабљанског порекла, очигледно је да је захтев византијског цара Василија II (976–1025) за војну помоћ довео ствари до врхунца и драматичног разрешења.
    Византијском цару војна помоћ је била неопходна да би окончао по њега опасан грађански рат у Царству и одржао се на престолу, а то је Владимиру дало за право да затражи високу цену за своју услугу – руку Василијеве сестре Ане. Василије II је за овако велики уступак – била је то прва византијска принцеза рођена у пурпуру која је удата за неког страног владара – спремно изашао са захтевом да руски кнез и његов народ прихвате хришћанство. Под овако утаначеним условима руски владар је у пролеће 988. године у Цариград послао шест хиљада руских војника, чувену варего-руску војну дружину састављену од прекаљених ратника, која је спасла византијског цара. Уз помоћ Руса, касније је Василије II најпре код Хрисопоља (јануар 989) нанео тежак ударац побуњеницима, а онда је у одлучујућој бици код Абидоса, 13. априла 989. године, у личном двобоју победио узурпатора Варда Фоку и потпуно поразио његове војнике.


Пагански богови у блату
Крштење кнеза Владимира; фрагменти с осликаних зидова Владимирске цркве у Кијеву. Фреске су рад В. М. Вансецова
    Владимиру је сигурно јасно предочено да византијски цар не би ни под којим условима послао своју сестру да се уда за једног паганина. Уз то, само пуко обећање једног паганског владара да ће, после доласка будуће невесте, прихватити хришћанство, никако није могло да буде довољно јемство. Због тога је разборито претпоставити да је Владимир најпре доказао своју веру тако што је у присуству византијских изасланика у време закључивања договора примио крштење. Сматра се да је до тог чина дошло у зиму 987. године, по свој прилици, у близини Кијева, у Владимировом селу Васиљеву, јер је Василије било хришћанско име које је добио приликом крштења, а у част будућег шурака, византијског цара Василија II.
    Преобраћање Русије, међутим, одложено је неспремношћу византијског цара да испуни свој део договора. Тако се догодило да је следеће године Владимир узалуд чекао своју невесту на брзацима Дњепра, месту на коме су се могле очекивати и заседе ратоборног турског племена Печенега.     Подсетимо се да су дошљаци из Азије 972. године свирепо убили Владимировог оца Свјатослава. Пошто је добио помоћ, византијски цар је „заборавио” обећање дато кијевском владару. Међутим, руски кнез је имао начина на изврши додатни притисак и испослује доследно поштовање договореног споразума.
    Тек када је Владимир заузео Херсон, најважнији византијски град на Криму, и запретио да ће слична судбина задесити и Цариград – без обзира на то колико је та претња могла да буде реална – принцеза Ана, у сузама и против своје воље, отпловила је из једне престоничке луке и прешла Црно море. После светковине венчања, град Херсон враћен је Византији, а свештеници тога града испратили су Владимира и нову велику кнегињу натраг у Кијев. У руској престоници је пантеон паганских богова разрушен, док је гиздави кип бога Перуна симболички оборен и бачен у реку Дњепар.
    На тај начин је 988. године почело верско преобраћање Руса из паганства у хришћанство. По Владимировој заповеди, народу је објављено да дође на обале Дњепра, где се појавио и сам велики кнез. Присутнима је наложено да загазе у воду, у плићаке Дњепра, после чега су византијски свештеници извршили њихово крштење. Читав обред наликовао је крштењу Исуса Христа које је на реци Јордан обавио Јован Крститељ.  Потом је уследила христијанизација Руса и у другим градовима, при чему је Владимир византијским свештеницима ставио на располагање и помоћ око организације читавог подухвата. 


Кијев као надахнуће

    Сматра се да је прелазак у нову веру, која је руском народу већ од раније била барем донекле позната, ишао углавном добровољно.  Међутим, у северним деловима пространих руских земаља, где је византијски утицај ипак био слабији, забележени су случајеви опирања христијанизацији. Тако је, на пример, известан отпор покрштавању пружио Новгород, али су његови житељи силом приморани да прихвате нову веру. С тим у вези важно је указати на једну занимљиву појаву: паганство је управо у време свог неумитног распадања постајало самосвесније и агресивније. Примери Русије, али и Бугарске и Скандинавије, на најбољи начин показују разгоропађену снагу умирућег паганства. Наравно, када је реч о покрштавању, не треба губити из вида да је у питању процес који траје деценијама и који познаје и времена враћања на стару паганску религију. Тако су се код источних Словена дуго сачувала остаци тотемистичких представа као што је, на пример, веровање у претварање људи у животиње.
    Примање хришћанства било је од прворазредног значаја за средњовековну руску државу и добро се одразило на њен даљи развој.   Захваљујући хришћанству, Русија се приближила осталим народима  Европе и успоставила је снажније везе са државама латинског Запада.   Неопходно је нагласити чињеницу да је у средњем веку примање хришћанства за један народ означавало улазак у хришћанску васељену, односно у цивилизовани свет, и својеврсно међународно признање његове државе. Условно речено, то би могло да се упореди с данашњим признањем неке државе од стране Уједињених нација. На унутрашњем плану христијанизација је била важна јер је јачала јединство државе, а истовремено уздизала владарску власт идеологијом хришћанске цркве.
    С друге стране, покрштавање Руса представљало је велики успех византијске дипломатије. Царство је у своју интересну сферу увело најмногољуднији словенски народ и свој духовни утицај проширило на огроман простор који су Руси насељавали. Улазак у орбиту источног православног хришћанства донео је у Русију богато византијско наслеђе које је оставило трага у свим облицима цивилизације кијевске државе. Источно хришћанство је, такође, јасно издвојило Русе од њихових суседа – Јевреја, муслимана и пагана на истоку, римокатолика на западу – тако да је почетком другог миленијума христове ере име Рус почело да означава земљу, њен народ и њену религију.
    За каснију историју Русије од велике важности управо је била свест о томе да подударање етничких, политичких и религијских граница сведочи о припадности широј заједници коју нису могле да униште ни локалне размирице, ни ратови руских кнезова, ни каснија двовековна монголска владавина. Штавише, руска црква је од оснивања подржавала и оправдавала власт кијевских владара, и подстицала њихове захтеве за превласт међу руским кнежевима. Као седиште митрополије, Кијев је најпре био средиште огромне централизоване установе која је покривала целу земљу и у великој мери утицала на живот свих становника.   Међутим, захваљујући таквим центрима учености и књижевности, као што су Кијево-печерска лавра, он је био и надахнуће културном животу средњовековне Русије.


Борис и Галеб

    
Свети мученици Борис и Глеб
Руски летописи дају врло оскудне податке о раној историји руске цркве. У једном одломку из времена око 1039. године „Повест времених лет”, један од најстаријих руских историјских извора, први пут помиње руског митрополита, Грка Теопемпта. Тај податак је поуздано сведочанство да је до тог времена руска црква била под јурисдикцијом цариградске патријаршије, али нема важних вести о њеном положају током првих педесет година постојања. Око овог питања има много спорова у савременој историографији, али превладава став да је руску митрополију, убрзо после Владимировог преобраћења, основао цариградски патријарх, најкасније до 997. године, и да је први руски митрополит из Византије стигао у Русију у првим годинама после покрштавања, дакле после 988. године. Има основа да се верује да је Владимир уздигао Перејаслав, а не Кијев, у прву руску митрополију, али да је седиште митрополије пренето у Кијев 1036. године. Тада се, после дугог периода борби међу Владимировим наследницима, његов син Јарослав Мудри (1019–1054) коначно појавио као једини владар Русије.
    Све до смрти, 1015. године, Владимир је надзирао изградњу цркава и увођење епископија у главним градовима земље. Највећи број епископија установљен је у близини, или на самом путу од Црног мора до Балтика, па тај пут добија значајно место и у руској црквеној историји, какво је дуго пре тога имао у привредном и политичком животу земље. Нема сумње да је, бар за владавине Владимира, у руским црквама углавном било свештенство из Цариграда и Херсона. Важно је нагласити да се после христијанизације Руса ужурбано радило на изградњи цркве на словенском језику. До 1000. године створена је образована хришћанска елита државе која ће у следећих век и по написати прва дела руске књижевности.
    Руска црква је убрзо добила и прве светитеље – Бориса и Глеба. Реч је о синовима кнеза Владимира које је у борбама за престо после смрти првог руског хришћанског владара, у лето 1015. године, убио њихов полубрат Свјатополк (1015–1019). Њихова крштена имена била су Роман и Давид и врло брзо после насилне смрти проглашени су за свеце. Занимљиво је напоменути да је у Русији постојало веровање да невина жртва може да буде сматрана мучеником, поготово ако у одсудном часу одбије да се супротстави својим убицама. Култ Бориса и Глеба, који су током 11. и 12. столећа подржавали владари Русије, ојачао је углед владајуће династије и стекао одређени политички значај.


Аутор: 
 Радивој Радић
број: 

Нема коментара:

Постави коментар