ВОДЕНИ ЗДУХАЧ

ВОДЕНИ ЗДУХАЧ, ЂАВОЛОВ ВОДЕНИ УСВОЈЕНИК

Сврљишки Тимок, огрезао у тиркизним бојама зарђале бакарне тепсије, словио је за омиљено боравиште ове немани која је утеривала страх свима, осим женском роду...


   Заноћити током лета на пропланку украј Тимока или се, под окриљем тмине, окупати на месечини одувек је био пример одважности у крају којим, оптачући га, кривуда ова питома, али плаховита река. По селима, нанизаним зрнима бројанице белих миљоказа, утонулих у модрину громаде Кадибогаз, пронео би се глас о неустрашивом. Мада у очима суседа сиромашак и пуки беземљаш, смешила му се богата женидба и јака кућа. Таквом зету радовао се и највећи избирач и газдаш у читавој Крајини. Обећавао је упорност, честитост и ваљано потомство.
   Иако се тим гестом смеони јуноша одмах издвојио од вршњака, срце му је зебло. Ликовао је и дрхтао и од најтишег шума, освртао се на сопствену сен! Усудио се да загази у реку кад се оглашава њен невидљиви станар – владалац вртлога! До почетка прошлог века у Тимочкој крајини веровало се у воденог здухача.
    Изваљен на лежају од мноштва страсти изукрштаних клешта ракова и поломљених точкова кочија и чеза, дремао је непомичан као клада.  Узглавље му је било преплетено клупко водене змије, а покривач наслаге седефних шкољки. Сматрало се да су ноћи пуног месеца време кад се оглашава. Тада одбауља на обалу. Ваљајући се по откосима, посребреним нитима месечине, чешао је о жбуње леђа прекривена крљуштима.  Провлачио се испод снопова заруделог жита, ослушкивао жамор уморних жетелаца. Да умакне оштрици српова, окретао се као витло на бунару!

Резе на вратима

    Млађарији се изричито бранило да приђе Тимоку, јер у густишу увек вреба „водени човек". Он може да их уграби и однесе у своје грозне лагуме, или поједе, ако су мусава од јела. Косци су ливаду с полеглом травом прозвали Здухачево тркалиште. Он се препознавао по „гвозденом рогу", израслини посред чела. Издалека је сличан листићу који, љуљушкан таласима плићака, усамљено плива. Служио му је да прободе жртву и посише узаврелу крв. О поноћи се прикрадао избама у којима је било младих девојака. Пео се уз зидове, провлачио кроз димњаке, силазио на огњишта и улазио у постеље. Милујући и целивајући заснуле, тепао им је умилним гласом. Тиши од ропца, гладио их је чапљиним пером и драшкао по бутинама...
    Престрављени кобним посетама, домаћини су рано затварали врата двоструким резама. На прозоре, облепљене хартијом, као засторе стављали су опаклије (кабанице) од ваљаног сукна пустине или јагњеће коже. Потмуло пиштање, као стењање претовареног кљусета, допринело је да су га брижни житељи обалских насеља прозвали Мокро парипче (коњче)... У Црноречју се приповедало да има моћ растезања.   Иструлелим корењем заустављао је шајке, извртао их и потапао на брзацима. Поређана на дну, пловила су служила као ризница дупке пуна драгоценостима утопљеника: златницима, дијамантским прстењем, кубурама, наруквицама, сабљама, ћилибарским муштиклама, јатаганима с дршкама од изрезбарене слонове кости. 

    Од његове осветољубивости посебно су зазирали риболовци. Зубима је савијао удице и спречавао улов, кидао мреже, а струне уплитао у неразмрсиве чворове. Све у намери да их заувек прогна са свог поседа. Исколачене волујске очи уместо капака имале су пераја. Уши су му била повијена птичија крила, а усне нагроздане мноштвом мехурова. Подрхтавали су као паучина, зањихана дашком подрумске промаје...

Вечити самотњак

    Здухачи су понајвише боравили у гротлима Сврљишке клисуре. Сврљишки Тимок, огрезао у тиркизним бојама зарђале бакарне тепсије, словио је за омиљено обитавалиште ове немани.
    Каменита удубљења и усеци његова су скривена успутна одморишта.  Сматрало се да станује на престолу од златом окованих лобања ждребади и јагњади сисанчади, тек одбијених од мајки. Уортачен с поскоцима, халапљиво је сисао млеко кравама и кобилама.
    Према легенди из Кучева, некада давно бејаше човек. Родитеље изгуби још као дечак. Бездушни рођаци, којима је сироче било на терету, за џак соли (тада скупу и ретку намирницу) продадоше га препродавцу на сточном сајму у Звижду. Био је то преобучени здухач у потрази за жртвом! Обећавајући му велику срећу и силно богатство, одвео га је у вртлоге Белог брега, између села Врбица и Дреновац.
    Постао му је посвојче (усвојеник), а ускоро и марљив ученик. Али, искусни учитељ није могао да предвиди да ће штићеник да превазиђе васпитача, а кроз коју годину га прогна у дунавске кањоне! Млади здухач се изродио у страх и трепет живог створа, видљивог и невидљивог, приповедало се у по гласа на седељкама у Кључу.
   Покретне аде, плутајућа острвца наталоженог бусена и шибља, здухачеве су лађе које с јесени крстаре Тимоком. На њима је, засут тресетом, лежао притајен. Матица га је носила све до ушћа у Дунав... О празнику Светог Илије знао је да се разгоропади. Беснео је и сиктао као змија присојкиња! Трговцима, повратницима с панађура (вашара) у   Неготину, заустављао је запреге на мосту, а воловима и коњима изједао папке и копита. Изранављени, мукали су и њиштали закрвављених очију. Кидали су амове, спотицали се и, ломећи колена, посртали и падали.  Поворке унезверених и огорчених вашарлија сатима би стајале, ружећи немоћне кочијаше. Буновна деца су вриштала, а старице проклињале зао час. Користећи се насталим метежом, гурао је поднапите накупце у амбис реке!
   Светио се за одвајање од света, осуду на вечито самотњаштво...

Плач поред брвна

    Легенде веле да женском роду није наудио. Немоћан да оживи утопљеницу, тужио је. Лелек, налик сечиву, посипао је копрену ноћи, као гром из напуњеног меха. Ни најодважнији се није усуђивао да захвати воду с Тимока и напоји стоку. Роговима ријући подове, стока је скапавала од жеђи у стајама! Шапати о страховлади изрода кружили су Крајином.     Таласи притока црвенели су се од глине, надимањем његових образа заковитлане с дна. С планинских обронака силазиле су жене натоварене торбама и ташкама (корпама од прућа). Доносиле су понуде да га умилостиве. Девојчице су уплитале венце од расцветалог дрена.    Певајући, бацале су их у подивљалу бујицу, њему на дар... Русаље (падалице) нарицале су и призивале га. Ако се малишан оклизнуо с брвна, киван што није спречио утапање, излазио је на обалу. Јецајући да горе јече, а небеса проламају, посипао се песком и богорадио. Мокро удубљење вретенастог тела недељама се није сушило. Крајинци су га прозвали Здухачеве сузе. Чим северац пахуљама посоли перивој, здухач је напуштао рукавце и повлачио се у топлије рупе – муљаке.
    Ушушкан алгама и талогом лишћа, чекао је да врбаци озелене. Лице би приљубио уз оштру страну покорице иња, а језиком издубљену гранчицу киселог дрвета заденуо између усана. Тако је дисао. Бринуо се само једно: да сврака не слети, сломи је, или, далеко било, ишчупа! Тада се гушио и давио... И, зато, обазриво ступајте по леду. Загледајте пажљиво унаоколо. Можда баш вас однекуд посматрају и моле нечије смежуране, некад чарне очи.

Аутор: 

 Мирослав-Бата Благојевић – Цинцаро

број: 

• 3055 , Политикин Забавник