КЉУЧЕВИ НЕБА
 |
| У природи ће се ретко наћи једна поред друге – Primula elator (бледожути цвет – лево) и Primula veris (златножути цвет – десно). |
Од тада се на већини слика и фресака свети Петар приказује с кључевима, а једна легенда говори о покушају порочних и неморалних душа да насилно продру у царство небеско, у рај и како се свети Петар у том тренутку збунио, испустио кључеве царства небеског, који падоше на земљу. На месту где су кључеви пали, никла је јагорчевина. Зато је у народу зову и кључарица и божја ручка и сунашце и небески кључ. Зато је Немци називају Петров кључ, небески кључ, или само кључарица (Petersschlüssel, Himmelsschlüssel, Schlüsselblume). И зато је у народу дубоко усађено веровање да јагорчевина отвара пролећно небо. Она је симбол тврде вере и наградиће свакога ко јој пажњу поклони. Она је весник пролећа, женски принцип, симбол рађања, постојаности и трајања. Она је исконска лозинка чију тајну знају и љубоморно чувају само одабрани.
Остаци оваквог веровања и данас су присутни у многим земљама. У Ирској и Велсу сматра се чаробном биљком, док је у округу Есекс одувек омиљена биљка и симбол ове енглеске области. Градић Барфилд у овој области посебно је поносан на једну врсту јагорчевине. Реч је о врсти Primula acaulis, у Енглеској прилично реткој, присутној само у областима Сафолк, Есекс и Кембриџ. Наиме, до средине деветнаестог века сматрало се да је реч о хибриду између различитих врста јагорчевина, а не о новој врсти. Један научник из Барфилда посумњао је у то и хербарске узорке биљке с описом послао лично Дарвину, који је потврдио да је реч о новој, засебној врсти. Од тада се ова врста често назива барфилдска јагорчевина, а место је нашла на знамену и грбу овог градића, поставши тако његов заштитни знак.
Прва пролећница
Јагорчевина припада роду Primula, чије име потиче од латинског primus = први, пошто врсте овог рода ничу и цветају у рано пролеће, док би најзначајнија и најраспрострањенија врста – Primula veris – могла да се назове прва пролећница (ver, veris = пролеће). Домаћи називи јагорчевина, јаглика, јаглац и јагорчика изведени су од корена јаг са значењем промицати и светлити. Све у свему, и латински и домаћи називи указују на буђење пролећа, на светлост и на првенство.
 |
| Рођен у околини Перуђе, Пјетро Ванучи звани Перуђино (1450–1523) учествује у осликавању Сикстинске капеле, где сарађује са Сандром Ботичелијем, Домеником Гирландајом и другим значајним уметницима. Његова најлепша фреска у Сикстинској капели приказује Исуса Христа како предаје кључ светом Петру (1481. година). |
Обе врсте распрострањене су у Европи, источној Азији и на Кавказу. Расту на сунчаним ливадама и пашњацима, испод светлих жбунова у брдским и планинским крајевима. Насељавају екосистеме влажних ливада и пашњака, планинског и субалпског вегетацијског појаса.
Користи се ризом с кореном – Radix Primulae (R. paralyseos) и цветови јагорчевине, с чашицом или без ње – Flores Primulae cum (sine) calycibus. Корен се вади у време цветања, или непосредно након, очисти се од земље, опере у хладној води и брзо осуши на сунцу, или у сушници на температури до 50 степени Целзијуса. Корен садржи до десет одсто тритерпенских сапонозида, фенолне гликозиде (примулаверозид); хиноне (примин); а цвет до два одсто сапонозида, флавоноиде (госипетин, апигенин, изорамнетин, кемферол, лутеолин, кверцетин), ензиме (примвераза). Свеже младо лишће јагорчевине богато је витамином Це и у пролећним месецима може се користити као зелена салата.
Корен јагорчевине користи се као секретомоторни и секретолитички експекторанс (олакшава избацивање нагомиланог секрета), код бронхитиса, кашља и упале горњих дисајних путева. Цвет има слично, али нешто блаже деловање. У народној медицини користи се и за лечење нервне узнемирености, хистерије, код стања страха, код „слабости” срца. Код осетљивих особа може да изазове алергијске реакције или блаже стомачне тегобе. Поштујући законе савремене фитотерапије, труднице и дојиље не би требало да користе јагорчевину и препарате од јагорчевине.
Лек и за тело и за душу
Млади листови су јестиви, свежи за салату или барени с копривом, зељем и спанаћем као прилог главном јелу. Током 18. века спрашени корен јагорчевине кувао се у јаком пиву и користио за лечење депресије и меланхолије. Стари лекари су веровали да лечи парализу (отуда и некадашњи назив Radix paralyseos), хистерију, несвестицу, главобољу, да је добра против несанице и несвестице. У Енглеској и Немачкој прављени су мелеми од јагорчевине против пега на лицу. Верује се да је јагорчевина омиљен цвет славуја и да је њихова умилна песма поздрав овој биљци.
Од давнина се користи за израду вина, које је и данас веома омиљено у Енглеској. Цветови јагорчевине (искључиво жути крунични листићи врсте Primula veris) преливају се концентратом сока од грожђа, додаје се шећер, још неки зачини и доста сложеним поступком подвргава једној врсти врења, при чему настаје слаткасто алкохолно пиће налик вину. Препоручује се по мала винска чаша, као седатив (средство за смирење) и у случајевима извесних срчаних тегоба.
Келтски свештеници, друиди, сматрали су јагорчевину чаробном и светом биљком. Они су знали да додир јагорчевине отвара пут у чаробну земљу, препуну божанских дарова. Међутим, ако је број латица у цвету или број цветова у букету погрешан, отвориће се пут у пакао. Другим речима, у рукама одабраних, јагорчевина ће бити спас и пут у обећано, али ако се погрешно употреби, може вас одвести у пропаст.
Данас се корен јагорчевине највише користи за израду екстракта који, пак, улази у састав сирупа за искашљавање. Начин производње екстракта и потом сирупа утврђени су поступци који више нису у рукама првосвештеника и шамана, већ фармацеута, савремених чаробњака, који ће употребити тачно онолико супстанце (у овом случају корена) колико је потребно да лек буде делотворан. Јер, препарати од јагорчевине припремљени на прави начин излечиће ваше тело, док лек за вашу душу, којој су лекови такође потребни, можда лежи у следећем рецепту:
Ископај тај корен покорности, на коме је грање од молитви, а цвет од смирености, па га скрши рукама добродушности. Исуши га уздржањем у посту и истуцај га трпељивошћу и ћутљивошћу. Па га онда просеј на ситу чисте савести. Па га успи у котао послушности и налиј га водом својих суза. И покриј га поклопцем своје љубави. Потпали срдачном топлотом, запари смиреношћу и излиј га на чанак расуђења. Овај лек потом често примени на ране свога срца и тако ћеш умалити своје грехе.
 |
Верокио је био један од омиљених уметника породице Медичи и већину дела створио је управо за њих. Био је вешт златар, солидан сликар и непревазиђени вајар. Располагао је невиђеном енергијом коју је вешто претакао у своје скулптуре, дајући им динамичност и осећајност. Површине његових скулптура су углачане, па је утисак „плешуће” светлости давао додатни израз његовим делима. Пажњу привлачи његово попрсје „Дама с јагорчевинама”, као начин портретисања с приказивањем руку и шака. То ће здушно прихватити његови ученици укључујући Гирландаја, Ботичелија и Леонарда. На овом изузетном попрсју управо су шаке онај детаљ коме су се сви дивили, и због чега ово дело спада у сам врх уметности.
До данас није са сигурношћу утврђено ко је на слици. Помињу се Лукреција Донати, дворска дама (и љубавница) Лоренца Величанственог и/или Ђиневра де’ Бенчи, коју је портретисао и Леонардо да Винчи неколико година раније („Забавник” 3023, Говор биља). У сваком случају, требало би упоредити Леонардов и Верокијев портрет, утврдити невероватну сличност фризура и, наравно, препустити стручњацима да донесу коначни суд. Рекли смо да је Леонардо, сликајући клеку, ловор и палму, величао честитост и чедност Ђиневре, али и славу која је очекује. У том случају нема сумње да је у Верокијевом делу букет јагорчевина у рукама портретисане кључ који ће јој отворити врата раја.
Аутор:
Славољуб Тасић - 3025 , Politikin Zabavnik
Нема коментара:
Постави коментар