субота, 06. јул 2013.

Говор биља – перуника

ЦВЕТ БОЖИЈЕГ ГНЕВА

Расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу, она је исходиште легенди и митова. Неисцрпно је надахнуће уметника, једном речју, биљка достојна богова
Винсент ван Гог (1853–1890): „Перунике”; уље на платну; величине 71 х 93 cm; 1889; Музеј Пол Гети; Лос Анђелес.
Након доживљеног епилептичног напада и самосакаћења, маја 1889. године, Винсент ван Гог одлази у санаторијум (лудницу) Сен-Реми. Поживеће још годину дана и за то време насликати око 130 слика. Боравећи у башти санаторијума насликао је чувене „Перунике”. Ова слика постаће „светлост у тунелу његове болести", јер док ствара, док слика, осећа да је његово лудило далеко... „Перунике” су 1987. 
године продате за око 54 милиона долара, а данас се процењују на преко сто милиона.
   Некад се у Дубровнику и околини светковао празник Богиша. Том приликом се богиша, како се у овом крају зове перуника, освештава и носи кући, да чува кућу од грома, и да се болесници лече њоме. Јер, перуника, ирис, богиша, ружица, сабљица, калуђер, небески цвет, кринка, мачинац, беше посвећена богу Перуну. А Перун је словенски бог неба, бог непогода, олуја и грмљавине, једном речју, он је громовник.   Храст и перуника су му атрибути. Они су „сеновити" и кад им се човек приклони, умилостиви, ако им указује љубав и пажњу, штитиће их од свих недаћа, посебно од оних којима је божанство склоно да науди.
Перуника расте на месту где је Перунова муња погодила тло и тамо где је дуга додирнула земљу... А онда се словенски мит утопио у хришћански...   Јер, у Требињу прича народ како једном Богородица грлобољу малог Исуса Христа излечи богишом. Отада и отуда богиша се на Спасовдан носи у цркву, благослови, па га мајка, бака, или сестра даје детету кад га грло заболи.

Франсоа Луи Дежуин (1786–1844), Кловис са жезлом у облику хералдичког крина, 1835. година.
Од времена франачког краља Кловиса (крај 5. века) перуника је краљевски симбол, симбол достојанства, отмености, победе и славе. Према предању, Кловис, примајући хришћанство и краљевску круну, преко анђела бива дариван цветом перунике (fleur-de-lis), која потом постаје симбол француских краљева. Fleur-de-lis се данас преводи као цвет љиљана, мада је веома извесно да потиче од fleur-de-l'iris што би значило цвет перунике.
   Латинско име рода Iris потиче од грчке речи iris = дуга, јер цвет има више боја, или од грчког eris = пролеће, јер је пролећни цвет. Свакако, име је у вези и с грчком богињом Иридом, која симболизује везу између неба и земље, богова и људи. Златокрила Ирида гласница је богова и отелотворење дуге. Неки је сматрају супругом пролећног ветра Зефира и Еросовом мајком. Она никад не дреши свој шарени појас, нити скида крилату обућу. У крчагу доноси воду облацима, а кад лети преко неба, њен шарени појас осликава се у виду дуге. Због тога је ирис знак, симбол, или порука којом се божја воља преноси посвећеним. А како је племство својим животним путевима радо приписивало божију вољу, није чудо што је перуника врло честа у европској хералдици и један је од утемељених симбола достојанства, храбрости и славе. По неким тумачењима симболише самог Христа, с једне стране приказује се као образац рајског дрвета живота, па самим тим и бесмртности, док је с друге директна алузија на свето тројство.
Бела перуника, Iris florentinaПлава перуника, Iris germanicaБарска перуника, Iris pseudoacorus
Крин или ирис

   У хералдици мотива један цвет заузима посебно место. У питању је изузетно раширен мотив, мотив који се протеже изван граница саме хералдике, мотив који је у географском смислу свеприсутан, мотив који је део хришћанског култа Богородице и на крају мотив као привилеговани амблем француских краљева и део њихове владарске идеологије. У трагању за кореном односно извором овог мотива помињани су трозубац, врх копља или стреле, силуета голуба, чак и жаба. Но, данас је општеприхваћено мишљење да је у питању цвет. Али који? Цвет крина, односно љиљана (Lilium sp.),  или перунике, односно ириса (Iris sp.)?    Посматрајући и тумачећи изглед, боју, корене хералдичке стилизације, распрострањеност врсте и друго, данас је широко прихваћено мишљење да је у питању цвет перунике и то оне са жутим цветом – барске перунике (Iris pseudoacorus). Остаје велика непознаница и недоумица због чега је на свим језицима света одомаћен и општеприхваћен појам хералдика крина или хералдика љиљана (fleur-de-lis), кад је исправније рећи хералдика перунике, односно хералдика ириса. 
------------------------------------------------------------------------------
------------------------------------------------------------------------------

                                       
Марко Мурат (Лука Шипанска, 1864–Дубровник, 1944): „Конављанка”; уље на платну, 1898; 150 x 99 cm; Народни музеј, Београд.
Марко Мурат се 1898. године сели у Београд. Лета проводи у Дубровнику, одакле доноси своје најбоље слике, а међу њима је свакако и „Конављанка”. У Муратовом делу може да се издвоји знатан број слика у којима сликање у природи није само поступак помоћу кога нам приказује различита стања у околини или људском духу. Наговештај буђења природе и поновног рођења, на овој слици приказан је цветним тепихом у коме преовладавају беле и плаве перунике. А можда Конављанка с Марковог платна једноставно жели да нам исприча причу о Богиши?

------------------------------------------------------------------------------
------------------------------------------------------------------------------
Прашак за чишћење зуба


    Перунике су вишегодишње зељасте биљке, с јаким ризомом. Стабљика је у пресеку округласта, или умерено спљоштена, листови сивозелени и сабљасти, а цветови шесточлани (три спољашња листића повијена су надоле, а три унутрашња ка средини). Зависно од врсте могу бити љубичасти, плави, жути, бели, или врло често необично шарени. Iris germanica (баштенска, или плава перуника) има крупне тамноплаве до светлољубичасте цветове, Iris florentina (фирентинска, бела перуника), снежнобеле, а Iris pseudoacorus (водена, барска перуника), изразито жуте. Перунике су распрострањене у топлијим деловима умерене зоне, нарочито у области Средоземља, а најчешће на песковитом и осунчаном пределу. Један од изузетака је баш Iris pseudoacorus која, како јој и име говори, расте на влажним, забареним и мочварним местима. Овај род обухвата преко 150 врста, од којих у Србији има 13. Данас се перунике масовно гаје по парковима и баштама, а познато је да су у области Фиренце и Вероне гајене још од раног средњег века. Стога не чуди да је на грбу града Фиренце управо ова биљка (хералдички крин, или ботаничка перуника). 
    
Детаљ средње плоче. Плава и бела перуника (Iris germanica, Iris florentina), наранџасти љиљан (Lilium bulbiferum), плава кандилка (Aquilegia vulgaris) и по поду цветови мирисне љубичице (Viola odorata).
За фармацеутске намене користи се ризом перунике Iridis rhizoma , а у козметици и парфимерији етарско уље које се добија дестилацијом овог ризома. Биолошки извор су Iris florentina, Iris germanica и Iris pallida.   Ризом садржи малу количину веома цењеног етарског уља (свега око 0,2 одсто, а главни састојак је ирон), затим флавоноиде и изофлавоноиде (ирилон, ирисолон, иригенин), моноцикличне тритерпене, ц-глукозилксантоне и друго. За добијање етарског уља користи се ризом који је одлежао најмање годину дана. Тек тада добија пријатан мирис који подсећа на љубичицу. Тада се у посебним постројењима врше екстракција и дестилација мирисних материја, те добијају веома цењени „абсолут", „конкре" и етарско уље. Осушени ризом делује као експекторанс (олакшава искашљавање) и демулцент (стишава суви кашаљ). Користи се код прехладе, упале дисајних органа, кашља, бронхитиса. У прах самлевен ризом служио је за израду козметичког прашка (пилинг), а у прошлости, пре појаве пасте за зубе, коришћен је за чишћење, полирање и бељење зуба. У средоземним земљама труднице би сакупљале лепше комаде ризома, низале на конац и чувале док се не породе и деци не крену да ничу зуби. Комадиће би потом давале деци да грицкају и да лековитошћу и мирисом ублаже свраб, бол и нервозу која настаје кад први зубићи крену да ничу. А да су биле у праву, потврдили су стари апотекари, тако да се све до средине 20. века, у апотекама, под називом Rhizoma iridis tornatum pro infantibus могао наћи овај препарат.
    Листови неких перуника богати су витамином Це и могу да се користе као салата или вариво. Цветови сибирске перунике служе за добијање плаве боје, а семе барске перунике може да послужи као замена кафи.


И жезло фараона

   Један од највећих сликара фламанске ренесансе Хуго ван дер Хус родио се у Гану око 1440. године. Тридесетак година касније помиње се као члан сликарског цеха у овом граду, да би се средином седамдесетих година 15. века, због болести (религиозна меланхолија која је довела до поремећаја ума), повукао у манастир Роде Клостер код Брисела, где је умро 1482. године. У његовом делу преплићу се минуциозни реализам Јана ван Ајка, монументална једноставност Јустуса ван Гана и драмска емоционалност Рогира ван дер Вајдена. Начин грађења простора, поставка фигура, снага и изражајност покрета и светлошћу прожете боје одишу дотад непознатом снагом изражавања.
Хуго ван дер Хус: „Обожавање Марије”; уље на дасци; око 1470; средишњи пано Монфорте ретабла (крила нису сачувана); величине 147 х 242 cm; Државни музеј, Берлин.
Класични приказ сцене Поклоњења. Пристигли мудраци (краљеви) дарују Исуса. У првом плану је кандилка, а лево иза Јосифа букет перуника. У већини описа и истраживања овог дела помињу се кандилка и љиљан. Још један знак постојања збрке око љиљана и перунике и очигледно неразликовање ова два цвета.

 
    Један триптих биће довољан да Хуга ван дер Хуса смести у сам врх фламанског сликарства. То је Триптих Портинари, урађен 1472-75. године за фирентинског трговца Томаза Портинарија, представника куће Медичи у Брижу. Због изузетне величине (око 15 квадратних метара), ово дело је, уз Ван Ајков Гански олтар, јединствено не само у фламанском сликарству 15. века, већ и у светској уметности уопште. Дело је 1483. године, значи непосредно након сликареве смрти, пренето у Фиренцу где му се диве највећи сликари италијанске ренесансе, између осталих Лоренцо ди Креди, Пјеро ди Козимо, Доменико Гирландајо, па чак и Леонардо да Винчи. Данас се налази у фирентинској галерији Уфици.
    А у дну средишње сцене Поклоњења налазе се две вазе с наранџастим љиљаном, белом и тамноплавом перуником, кандилком и љубичицама.  Иза ваза је сноп жита, као симбол буђења живота и плодности.
   Питања се намећу: зашто наранџасти љиљан, зашто бела и тамноплава перуника? Кандилка и љубичица нису зачкољица, а и боје су им одговарајуће.
   Љиљан: Архангел Гаврило је анђео Благовести, који се појављује пред Богородицом, држећи у руци љиљан. Увек је то бели љиљан („Забавник” бр. 3015, рубрика „Говор биља, Мишоловка за сотону”). Јер, бело је симбол чистоте и невиности. Па одакле наранџасти? Да ли је то непознавање или, чак, непоштовање обичаја и симболике, можда пропуст или незнање, инат, намера, душевна дезоријентисаност или, пак, добро осмишљена порука коју посматрачи из блиске или тамо неке далеке будућности тек треба да растумаче? Бело је чистота, бело је невиност, бело је наслеђе, а наранџасто?
    Перуника: Као и љиљан симбол је Богородице и безгрешног зачећа. Симбол је наде, знак телесне невиности и чистоте духа. У хришћанским обичајима посвећен је женском принципу. Перуника преноси божанску поруку кроз Еву, кроз Богородицу, кроз жену. Она је некад бела, некад плава. Она је и жута и шарена. Она је симбол свега што је женско, она је верна, неверна, стална и нестална, она је безгрешна, она наводи на грех.  Перуника је присутна на Портинаријевом „Поклоњењу”, али и на „Посрнућу Адамовом”, као и на неким другим сликама Хуга ван дер Хуса.
   У старом Египту била је божански симбол, а фараони су је држали у руци попут жезла, показујући њоме своју моћ и узвишеност. Означавала је веру, мудрост и храброст. На истоку и у Јапану означава храброст и победу. У античкој Грчкој, посвећена богињи Ириди, цењена, сматрана је готово божанском. Према неким легендама, прастановници Балкана сматрали су да је перуника биљка која види, која осећа и која ће вас упутити у тајне неба. Стога је овај цвет и назван као дужица у оку – ирис, одакле је изведено и име богиње Ирис (Ирида). По истом предању, оно што је видела, перуника ће испричати. Бела перуника ће причати о смерности, чедности, о чистоти тела и духа, жута о страсти, плава о вери и нади, љубичаста о мудрости...
-----------------------------------------------------------------------------------
-----------------------------------------------------------------------------------
                                   

Хуго ван дер Хус: „Први грех” („Посрнуће Адама”); уље на дасци; око 1470; лево крило диптиха величине 32 х 22 cm; Музеј историје уметности, Беч.
Под стаблом јабуке препознајемо јагоду у цвету, кандилку и највероватније отровни једић. А тамо где је обично смоквин лист, Хуго ван дер Хус насликао је плаву перунику. Ниједан уметник то раније није учинио. Никада плава перуника није имала атрибуте смокве. Тумачење и објашњење зашто лист смокве постоји (и о томе ћемо неком другом приликом), али како протумачити присуство плаве перунике? 

----------------------------------------------------------------------------------- -----------------------------------------------------------------------------------                                         
Краљица мириса

   У касном средњем веку племићи су запазили њен пријатан мирис, тако да прах од ризома постаје основни састојак талка којим племићи посипају тело да прекрију непријатни мирис и зној (јер купање у то време није било нарочито омиљено). Касније се екстракт, дестилат и етарско уље користе у козметици. Коначно, Жак Фат уздиже перунику до трона краљице мириса.
    Жак Фат, француски модни дизајнер рођен 1912. године у Паризу, уз Кристијана Диора, један је од најутицајнијих и најзначајнијих модних креатора и дизајнера. Творац је чувеног парфема „ирис гри", који уз „шанел 5" иде у сам врх. Парфем носи назив по перуници, а срце парфема управо је мирисна композиција ризома перунике. „Ирис гри", или сива перуника данас је легенда међу мирисима. У част тог парфема из педесетих година прошлог века, настала је модерна верзија, парфем „ирисим". Слагање мириса радила је Мари Саламањ, а бочица је направљена од раскошног и скупоценог кристала, чији склад употпуњује љубичаста лента око врата бочице, алудирајући на боју цветова перунике. Кад мирис нанесете на кожу, најпре осетите арому бергамота, ружичастог бибера и вистерије. Преовлађујућу ноту перунике наћи ћете угодно употпуњену с ружом и јасмином. У завршници на кожи остају класични таласи амбергриса, мошуса и кедра.
    Како се ствара мирис: добро уклопљен мирис има тројну грађу. Најпре, мирис који први испарава, то је оно што одмах осетимо кад помиришемо парфем. Та прва нота увек је лагана и лепршава, не траје дуго, треба да нас припреми за главни догађај. Она је предјело, увертира, нешто што нам отвара чула, а не засићује. И она препушта место срцу мириса, оном састојку према коме парфем препознајемо и ценимо. А сваки првокласни парфем има срце, обогаћено и оплемењено малим количинама сродних, усклађених мириса. На крају, после више сати ношења парфема, до изражаја долази трећа, тешко испарљива, дуготрајућа нота, која чини финале мириса и која нам полако наговештава крај ужитка...
    Биљке су попут људи, неке скромне, тихе, неприметне у свом постојању, неке на добром, неке на лошем гласу, о неким се прича, о неким не. Поједине су се избориле за славу, част, за неку своју посебност. Перуника 
је међу њима.
Хуго ван дер Хус (око 1440–1482): Триптих Портинари, уље на дасци; око 1476–1478; величина 253 х 141 cm, 253 х 304 cm, 253 х 141 cm; галерија Уфици, Фиренца.
Петнаести век је време касне готике и ране ренесансе, време кад на северу Европе постаје омиљено осликавање троделних слика, такозваних триптиха. Триптих има средишњи део и два покретна крила која могу да се преклопе преко средње плоче. Кад се преклопе и затворе, виде се спољне стране обично осликане у грисају (у сивим тоновима). Назив потиче од грчке речи trypticho= трострук, троплочни. Триптих на месту олтарске преграде назива се ретабл.
Лево крило (Свети Тома и Свети Антоније). Уз свеце, рођењу се клањају Томазо Портинари са синовима Антониом и Пиђелом. На спољној страни је Богородица у сцени Благовести, урађена у грисају.
Средишњи пано (Поклоњење пастира). У театралном положају пружају се фигуре неједнаких величина, а сва пажња усмерена је ка тек рођеном Христу на слами. Богородица је у средишту, анђели клече, пастири стварају круг око Исуса. Лево, по страни је свети Јосиф.
Десно крило (Света Марија Магдалена и Света Маргарита). Уз светице клече Томазова супруга Марија Барончели с кћеркомМаријом Портинари. На спољној страни је архангел Гаврило у грисају.

Аутор: 
 Славољуб Тасић
број: 

Нема коментара:

Постави коментар