четвртак, 11. јул 2013.

Индијанска легенда о јагодама

СЕЋАЊЕ НА




Како су, по Чироки Индијанцима, прва жена и први мушкарац кратко живели у складу, а онда почели да се свађају, све док Творац под њихове ноге није посадио слатке, црвене јагоде


екада давно, на самом почетку почетака, Чироки Индијанци веровали су да постоје два света: небески, узвишени свет, назван Га-лун-ла-ти, и доњи свет, свет тамних вода, који је заправо покривао читаву Земљу. У свету Тамних вода, између осталог, криле су се и силе зла. Насупрот томе, небеса су насељавале животиње, биљке и људи. Чироки Индијанци мислили су да цео свет говори њиховим језиком и да сви живе у савршеном складу. У ствари, њихово постојање заснивало се на једном начелу – начелу равнотеже и склада. Свакодневно су се уверавали да су светлост и тама у савршеној равнотежи, топлота и хладноћа и тако даље и тако даље. Велико Дрво живота расло је у средишту света Га-лун-ла-ти и обасјавало све око себе, па чак и Свет мрачних вода. Наравно, Творац је живео на Великом дрвету живота одакле је бринуо о биљкама, животињама и људима.
   Једино би понекад птице, орлови и јастребови летели изнад мрачног доњег света где су корњаче и глодари пливали под слабашном светлошћу небеског Дрвета живота. А Творац? Он је живео усамљеничким животом.  Када је довршио свој посао, сео је на дрво, посматрајући свет око себе и под собом. Дивио се својој творевини. Па ипак, нешто му је недостајало: осећао је неку врсту усамљености. Најзад је признао себи да би му друштво добро дошло. Можда кћерка? Једна девојчица која би седела поред њега у крошњи Дрвета живота. Тако би могао да је посматра како расте и живи свој живот. Будући да је могао да створи све и свакога,  Творац је подарио живот љупкој девојчици која му је срце испунила посебном љубављу. Наравно, одмах му је било јасно да је и њој потребан неко с киме ће да се игра и проводи време. Тако је створио и дечака. Научио их је свему што је и сам знао.


   Међутим, после извесног времена приметио је да се његова кћерка сувише често смеје, да превише говори... Заправо, да не престаје да говори! Често је и певала. Пречесто. „Зашто тако светлуца лишће на Дрвету живота? Ко је створио небески свет? Ко је дао имена биљкама?”, питања су се низала без наде да ће
престати.

                                        Рупа на Дрвету живота

   Творац је и даље волео своју кћерку, али, та њена непрестана запиткивања... Због чега ли се тако понашала? Чак ни он није знао тачан одговор. Зато је својој деци наредио
да се удаље од Дрвета живота и не играју се више око његовог стабла. Творац је много тога знао, али за дечју радозналост као да није ни чуо. А поготово за радозналост девојчица.
   Управо је девојчица прва желела да зна због чега је отац одлучио да их удаљи од стабла Дрвета живота. Рекла је дечаку да се попне на дрво. Све до највиших грана! А она ће да види шта се све налази испод крошње. И тако, једнога дана, истражујући чега с
ве има око стабла, девојчица је приметила рупу на дрвету. Била је толико велика да је могла у њу да се увуче. Када је то и учинила, пропала је! Испала из небеског света Га-лун-ла-ти.
   Није прошло много, а Творац је приметио да нема првостворене жене, његове љупке кћерке:
   „Где је моја кћерка?”, упитао је младића.
   „Рекао сам јој да не улази у пукотину на дрвету, али она је то ипак учинила!”, вајкао се младић.

   Творац је добро знао да је његова кћерка сада упала у непрегледни мрачни океан. Наредио је птицама да је отму из таласа и спрече да се удави. Птице су је убрзо и нашле, заједнички подигле и понеле. Ипак, нису могле назад у небески свет. Где да је положе? Летеле су и летеле, направивши од крила пернати кревет за девојку. Свуда испод њих биле су велике воде. На крају, једна велика корњача повика:
   „Ставите је овде, на мој оклоп!”
    И тако је птице спустише на кров њене нове куће. На корњачин оклоп. И дадоше јој име: Жена с небеса. Будући да девојка није имала довољно простора, такорећи ни да се помери
, видра зарони у дубину воде и убрзо нанесе муљ на оклоп. А муљ поче да се суши на корњачиним леђима. Тако су корњачина леђа постала земља која је касније названа Корњачиним острвом – данашњом Америком.
   Творац је све то посматрао и сасвим јасно видео да ће његовој кћерки бити потребно још много тога да би живела у том другом свету, те јој је послао још биљака и животиња како
би о њој бринуле. Послао је јелена, бизона, медведа, зеца и дабра... Посао је и лековите биљке, кедар, жалфију, храст и дуван. Послао је много тога да би створио и нове нараштаје Чирокија.   Недостајало је само једно. Да јој пошаље човека који би јој помогао да преживи. Тако је и било. Прва жена и први мушкарац постали су муж и жена. Били су срећни у новом свету и у овој новој улози. Додуше, само у почетку...

                            Свађе, несклади и... биљка на путу

   Нажалост, зло је полако почело да се увлачи у њихов живот. Изгледало је као да се склад изгубио. Свађе и несугласице увукле су се најпре нечујно, а затим преовладале, и то уз неподношљиву буку. Муж и жена свакодневно су једно другом изговарали неопростиве речи. Жена је прва помислила како више не може да из
држи толику мржњу и несклад. Узела је своје ствари и бесно повикала:
   „Одлазим! Идем да нађем неко место где ћу најзад мирно да живим! Ти си лењ и непажљив према мени!”

На крилима велике птице, девојка је доспела у доњи свет где јој се касније придружио и младић...

   После извесног времена мушкарац је почео да се каје. Живот му је био сувише тужан и празан без жене. Одлучио је да је стигне и покуша да јој се извини. Нажалост, схватио је как
о не може да јој нађе траг, нити да је стигне. Молио се Творцу да му помогне:
   „Успори јој корак, Творче, како бих могао да је стигнем и објасним јој колико ми значи!”, вапио је.
   „Да ли ће се онда твоја душа стопити с њеном?”, питао га је Творац.
   „Па наша душа јесте једна, од првог тренутка када смо створени! Од тренутка када си нам удахнуо живот тако је било и биће до краја времена!”

   Творцу су ове речи биле довољне. Видео је пут и на њему прву жену како љутито корача. Пред њене ноге бацао је биљке које су одмах подизале главе и успоравале њен ход. Премда не довољно... С једне стране ницале су боровнице, с друге купине. Она их је мирисала, али је настављала да корача. Творац је затим одлучио да крај жениних ногу изникну рибизле.   Она их је с дивљењем гледала, али је настављала да хода, трудећи се да не успори корак. Творац је знао да мора да постоји неки начин на који би могао да је заустави. Са крошње свог расцветалог Дрвета живота на коме су расле све биљке, узео је стручак јагода и посадио их тачно на пут којим је ишла одбегла супруга. Чим им је пришла, јагоде су сазреле.
   Гледајући из даљине то чудо природе, девојка је успорила корак. Онда се зауставила. Цветићи, црвени плодови, јагоде и листови подсетили су је на давно заборављени склад у коме је рођена. Чим је прву јагоду ставила у уста, заборавила је свађе и неспоразуме. Осмех је поништио љутину и бес. Озарена, избацила је ствари које је понела, напунила корпу јагодама и потрчала назад, свом мужу. Он је њој трчао у сусрет и био је силно изненађен када је видео како му се враћа. Ах! Како је само лупало његово срце! Видео је како му се смеши! Носила је корпу пуну јаркоцрвених плодова. Затим је завукла руку у корпу и један плод ставила му право у уста.
   И он се насмејао. Заборавили су све несугласице! Миомирисна сласт јагода дала је облик њиховом новом, складном животу. Стигли су до куће, држећи се за руке, нудећи једно друго јагодама. Зато су јагоде, према веровању Чироки Индијанаца, знак помирења и љубавног склада. Плод који враћа мирисе и сласт дивног живота, уколико у овом несавршеном свету он случајно нестане.



Аутор: 
Мирјана Огњановић
Илустровао: 
Чарлс Ризонер
број:

Нема коментара:

Постави коментар