Несагориви пламтећи жбун
Јединствен је на свету, ходочасници га свакодневно обилазе, откидају гране, носе кући и узалудно покушавају да га пресаде...
Несагорива купина
Једном приликом Мојсије је напасао стадо свог таста на планини Хорив (Божја гора) на Синају. Наједном, из грма купине јави му се анђео Господњи у пламену огњеном. Купина је буктала, али није сагоревала. Мојсије помисли: „...Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагорева купина...” Пришао је несагоривом грму кад му се Господ обратио речима: „...Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља...” Том приликом Господ му је обећао да ће му помоћи да ослободи свој народ (јеврејски) из мисирског ропства (што је касније и учинио).
На том истом месту 330. године царица Катарина, мајка цара Константина, подигла је капелу посвећену Богородици. Касније, у шестом веку, цар Јустинијан и царица Теодора уз ову капелу саградили су цркву, тробродну базилику од црвеног камена са Синаја, посвећену преображењу Господњем. Из олтара храма и данас расте огромни жбун „несагориве купине”. Жбун је јединствен на свету, ходочасници га свакодневно обилазе, кришом откидају гранчице, носе кући и покушавају да га пресаде. Монаси тврде да то још ником није успело, а да су научници који су испитивали жбун потврдили његову исконску старост. Тако је „несагорива (неопалима) купина” постала светиња овог манастира који је временом дограђиван, а од 9. века носи име свете Катарине.
За православне, „несагорива (неопалима) купина” је симбол непорочног зачећа Христа од пресвете Богородице, пошто је она остала девица и после његовог рођења. За истраживаче, то је изазов који покушавају да реше. А питања су: који то грм гори а не сагорева и да ли је заиста реч о купини или је у питању нека друга биљна врста.
Dictamnus albus
Кроз трње до здравља
Одговор на ова питања даће нам следеће три биљке.
Биљка која гори а не сагорева је јасенак – Dictamnus albus. Ово је једина позната биљка за коју је утврђено да може да се самозапали. Сушно станиште где обитава, терпенске компоненте етарског уља које испушта и високе температуре ваздуха могу да учине да се облак испарења око биљке запали, а да сама биљка остане неоштећена. Ово појава уочена је од давнина и зато је потпуно оправдан енглески назив биљке који гласи burning bush(пламтећи жбун). Латински назив биљке потиче од грчких речи Dikte – име брда на Криту и thamnos – жбун, што указује на порекло биљке. Јасенак је вишегодишња зељаста биљка, стабљика је усправна, длакава, прекривена многобројним црним жлездама. Листови су постављени наизменично, назубљени по ободу. Цветови су петочлани, с ружичастом круницом прожетом љубичастим жилицама. Може да се нађе на сушним, каменитим земљиштима, по ободу „топлих” шума и шикара. У употреби су били корен – Radix dictamni (Radix Fraxinellae) и кора корена (Cortex radicis dictamni). Садржи фурохинолинске алкалоиде (диктамин, фагерин), диктамнолактон, фраксинелон, фурокумарине (бергаптен), флавоноиде... Јасенак не треба користити у самолечењу. Читава биљка је фототоксична, што значи да у додиру с кожом, која се накнадно излаже сунцу, изазива црвенило, алергију и контактни дерматитис. При брању треба бити опрезан јер осетљиве особе (осетљиви делови коже) могу бити знатно надражени. У званичној медицини се не користи, док је забележена примена у народној медицини против хистерије и као средство против цревних наметника.
Друга биљка, она која се указала Мојсију, биљка којом смо започели текст и коју помиње Стари завет, у преводу Ђуре Даничића (2. књига Мојсијева /3/1–6) јесте купина. У неким енглеским коментарима Библије помиње се као bramble, што је енглески назив за све купинасто дивље воће из рода Rubus. То је највероватнији разлог одакле се у српском говорном подручју одомаћио израз „несагорива (неопалима) купина”, док све чињенице указују да биљка – грм о коме говоримо ипак није купина. Купина, Rubus fruticosus је вишегодишњи жбун до два метра висине.
Rubus fruticosus
Стабљика је угласта, мање или више повијена, трновита. Листови су прстасти, с пет тестерасто назубљених листића с трњем на лисној дршци. Цветови су сакупљени у цвасти, беле до ружичасте боје. Купина је широко распрострањена, највише по шумама и ливадама, чешће у брдско-планинском подручју. Дрогу (биљни део који се користи) чини лист – Rubi fruticosi folium Садржи танине, флавоноиде и органске киселине. Користи се као адстрингенс (средство које стеже) и антидијароик (против пролива), те за испирање уста у случајевима блажих зараза. Утврђено је да има благо хипогликемично деловање (снижава ниво шећера у крви). Ферментисани лист (сушен у посебним условима) има пријатну арому и може да послужи као замена за индијски (кинески) чај. Поред тога, плод купине је веома важно шумско воће, изузетно богато полифенолним једињењима и Це витамином (значајним антиоксидансима). Стога је плод купине, посебно дивље, изузетно корисна и здрава намирница.
Лепак од багрема
Збрка око тајанствене горуће биљке која се приказала Мојсију ипак је разрешена и указује да је тајанствени несагориви грм у ствари једна врста акације. Род Acacia обухвата преко 1000 биљних врста, а на Синају расту Acacia albida, Acacia tortilis i Acacia iraqensis. Данас се сматра да је тајанствени горући грм једна од ове три врсте.
Акације, у нашем народу познате и под називом арабијски багрем, мисирски багрем, бела акација, египатска акација, албиција и тако даље, трновити су жбунови или ниско дрвеће, перасто сложених листова. Расту у пустињским пределима Африке, Азије и Аустралије и средоземном делу Европе. Неке врсте овог рода значајне су јер се од њих производи арапска гума – гумиарабика (Gummi arabicum), некада често коришћена за производњу лепка, боја, лакова и као емулгатор у фармацеутској индустрији. То је на ваздуху очврсла смола (гума) која цури из засечених стабала. Од акације се користи и кора, с високим процентом танина, затим етарско уље које се користи у производњи парфема. Поред тога, утврђено је и присуство одређених психоактивних компоненти (деривати триптамина).
Слика је настала 1476. године а насликао је француски сликар Николас Фромен (1461–1483). На средишњој сцени триптиха видимо Мојсија испред „пламтећег жбуна”, што је и назив дела. Мојсију се указао анђео, а у пламтећем жбуну (ружа) је Богородица с Христом који у руци држи огледало, у коме се огледају њихови ликови. Мноштво необичних симбола на слици
И, на крају, вратимо се Библији и њеним преводима. Стари завет на српски је превео Ђуро Даничић 1865. године. У овом издању каже се да се анђео јавио у пламену огњеном из купине. Чувена Библија „Вулгата” – латински превод светог Јеронима из петог века – помиње „in flamma ignis de medio rubi”, односно „...усред пламтећег огња купине...” Бугарски превод такође помиње купину, док чувени енглески и немачки преводи, укључујући и Лутеров из 1545. године, говоре само о пламтећем жбуну. Коначно, у Библији се помињу многе биљке и вероватно би свака од њих могла испричати занимљиву причу, при чему њихова симболика и значај засигурно превазилазе потребу за тачним препознавањем.
Изгледа да се биљка о којој смо говорили појављује на још једом месту, што ће можда некога заинтересовати да истраживање продуби на целокупни текст Библије.
„Dabo in solitudine cedrum et spinam* et myrtum et lignum olivae;
ponam in deserto abietem ulmum et buxum simul.”
„Посадићу у пустињи кедар, ситим*, мирту и маслину;
посадићу у пустој земљи јелу, бријест и шимшир.”
(Исаија 41/19)
Аутор: Славољуб Тасић
број: 3005 , Политикин Забавник
Јединствен је на свету, ходочасници га свакодневно обилазе, откидају гране, носе кући и узалудно покушавају да га пресаде...
Несагорива купина
Једном приликом Мојсије је напасао стадо свог таста на планини Хорив (Божја гора) на Синају. Наједном, из грма купине јави му се анђео Господњи у пламену огњеном. Купина је буктала, али није сагоревала. Мојсије помисли: „...Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагорева купина...” Пришао је несагоривом грму кад му се Господ обратио речима: „...Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља...” Том приликом Господ му је обећао да ће му помоћи да ослободи свој народ (јеврејски) из мисирског ропства (што је касније и учинио).
На том истом месту 330. године царица Катарина, мајка цара Константина, подигла је капелу посвећену Богородици. Касније, у шестом веку, цар Јустинијан и царица Теодора уз ову капелу саградили су цркву, тробродну базилику од црвеног камена са Синаја, посвећену преображењу Господњем. Из олтара храма и данас расте огромни жбун „несагориве купине”. Жбун је јединствен на свету, ходочасници га свакодневно обилазе, кришом откидају гранчице, носе кући и покушавају да га пресаде. Монаси тврде да то још ником није успело, а да су научници који су испитивали жбун потврдили његову исконску старост. Тако је „несагорива (неопалима) купина” постала светиња овог манастира који је временом дограђиван, а од 9. века носи име свете Катарине.
За православне, „несагорива (неопалима) купина” је симбол непорочног зачећа Христа од пресвете Богородице, пошто је она остала девица и после његовог рођења. За истраживаче, то је изазов који покушавају да реше. А питања су: који то грм гори а не сагорева и да ли је заиста реч о купини или је у питању нека друга биљна врста.
Dictamnus albus
Кроз трње до здравља
Одговор на ова питања даће нам следеће три биљке.
Биљка која гори а не сагорева је јасенак – Dictamnus albus. Ово је једина позната биљка за коју је утврђено да може да се самозапали. Сушно станиште где обитава, терпенске компоненте етарског уља које испушта и високе температуре ваздуха могу да учине да се облак испарења око биљке запали, а да сама биљка остане неоштећена. Ово појава уочена је од давнина и зато је потпуно оправдан енглески назив биљке који гласи burning bush(пламтећи жбун). Латински назив биљке потиче од грчких речи Dikte – име брда на Криту и thamnos – жбун, што указује на порекло биљке. Јасенак је вишегодишња зељаста биљка, стабљика је усправна, длакава, прекривена многобројним црним жлездама. Листови су постављени наизменично, назубљени по ободу. Цветови су петочлани, с ружичастом круницом прожетом љубичастим жилицама. Може да се нађе на сушним, каменитим земљиштима, по ободу „топлих” шума и шикара. У употреби су били корен – Radix dictamni (Radix Fraxinellae) и кора корена (Cortex radicis dictamni). Садржи фурохинолинске алкалоиде (диктамин, фагерин), диктамнолактон, фраксинелон, фурокумарине (бергаптен), флавоноиде... Јасенак не треба користити у самолечењу. Читава биљка је фототоксична, што значи да у додиру с кожом, која се накнадно излаже сунцу, изазива црвенило, алергију и контактни дерматитис. При брању треба бити опрезан јер осетљиве особе (осетљиви делови коже) могу бити знатно надражени. У званичној медицини се не користи, док је забележена примена у народној медицини против хистерије и као средство против цревних наметника.
Друга биљка, она која се указала Мојсију, биљка којом смо започели текст и коју помиње Стари завет, у преводу Ђуре Даничића (2. књига Мојсијева /3/1–6) јесте купина. У неким енглеским коментарима Библије помиње се као bramble, што је енглески назив за све купинасто дивље воће из рода Rubus. То је највероватнији разлог одакле се у српском говорном подручју одомаћио израз „несагорива (неопалима) купина”, док све чињенице указују да биљка – грм о коме говоримо ипак није купина. Купина, Rubus fruticosus је вишегодишњи жбун до два метра висине.
Rubus fruticosus
Стабљика је угласта, мање или више повијена, трновита. Листови су прстасти, с пет тестерасто назубљених листића с трњем на лисној дршци. Цветови су сакупљени у цвасти, беле до ружичасте боје. Купина је широко распрострањена, највише по шумама и ливадама, чешће у брдско-планинском подручју. Дрогу (биљни део који се користи) чини лист – Rubi fruticosi folium Садржи танине, флавоноиде и органске киселине. Користи се као адстрингенс (средство које стеже) и антидијароик (против пролива), те за испирање уста у случајевима блажих зараза. Утврђено је да има благо хипогликемично деловање (снижава ниво шећера у крви). Ферментисани лист (сушен у посебним условима) има пријатну арому и може да послужи као замена за индијски (кинески) чај. Поред тога, плод купине је веома важно шумско воће, изузетно богато полифенолним једињењима и Це витамином (значајним антиоксидансима). Стога је плод купине, посебно дивље, изузетно корисна и здрава намирница.
Лепак од багрема
Збрка око тајанствене горуће биљке која се приказала Мојсију ипак је разрешена и указује да је тајанствени несагориви грм у ствари једна врста акације. Род Acacia обухвата преко 1000 биљних врста, а на Синају расту Acacia albida, Acacia tortilis i Acacia iraqensis. Данас се сматра да је тајанствени горући грм једна од ове три врсте.
Акације, у нашем народу познате и под називом арабијски багрем, мисирски багрем, бела акација, египатска акација, албиција и тако даље, трновити су жбунови или ниско дрвеће, перасто сложених листова. Расту у пустињским пределима Африке, Азије и Аустралије и средоземном делу Европе. Неке врсте овог рода значајне су јер се од њих производи арапска гума – гумиарабика (Gummi arabicum), некада често коришћена за производњу лепка, боја, лакова и као емулгатор у фармацеутској индустрији. То је на ваздуху очврсла смола (гума) која цури из засечених стабала. Од акације се користи и кора, с високим процентом танина, затим етарско уље које се користи у производњи парфема. Поред тога, утврђено је и присуство одређених психоактивних компоненти (деривати триптамина).
Слика је настала 1476. године а насликао је француски сликар Николас Фромен (1461–1483). На средишњој сцени триптиха видимо Мојсија испред „пламтећег жбуна”, што је и назив дела. Мојсију се указао анђео, а у пламтећем жбуну (ружа) је Богородица с Христом који у руци држи огледало, у коме се огледају њихови ликови. Мноштво необичних симбола на слици
И, на крају, вратимо се Библији и њеним преводима. Стари завет на српски је превео Ђуро Даничић 1865. године. У овом издању каже се да се анђео јавио у пламену огњеном из купине. Чувена Библија „Вулгата” – латински превод светог Јеронима из петог века – помиње „in flamma ignis de medio rubi”, односно „...усред пламтећег огња купине...” Бугарски превод такође помиње купину, док чувени енглески и немачки преводи, укључујући и Лутеров из 1545. године, говоре само о пламтећем жбуну. Коначно, у Библији се помињу многе биљке и вероватно би свака од њих могла испричати занимљиву причу, при чему њихова симболика и значај засигурно превазилазе потребу за тачним препознавањем.
Изгледа да се биљка о којој смо говорили појављује на још једом месту, што ће можда некога заинтересовати да истраживање продуби на целокупни текст Библије.
„Dabo in solitudine cedrum et spinam* et myrtum et lignum olivae;
ponam in deserto abietem ulmum et buxum simul.”
„Посадићу у пустињи кедар, ситим*, мирту и маслину;
посадићу у пустој земљи јелу, бријест и шимшир.”
(Исаија 41/19)
Аутор: Славољуб Тасић
број: 3005 , Политикин Забавник
Нема коментара:
Постави коментар