С КРУНОМ О НЕБУ
Чији је то цвет красио Семирамидине висеће вртове, једно од седам чуда Старог света? Шта је то Александар Велики донео и, за вјеки вјеков, оставио овим просторима? И због чега тако омамљују звуци војвођанских тамбураша? О томе, и још којечему, у причи о воћки која нас је „одржала”...
 |
| И римски цареви подизали су шљивике у долини Мораве |
Баш овако гласи један од рецепата за справљање супе од шљива. Не од гљива, није штампарска грешка. Од шљива, и то оних свежих. Чорба се прави од сушених.А у јапанском предању шљивин цвет означавао је победу пролећа над зимом, али и победу врлине и храбрости над тешкоћама. Можда је и због тога шљивино дрво било знамен самураја, ратника који су пронели славу ове острвске земље.
 |
| По предању, шљивин цвет означава победу пролећа над зимом. |
Много пре поеме Оскара Давича „Србија” и, међу осталима, стихова „...Ој, Србијо, међу песмама, међу шљивама...”, крајем 19. века, др Ђорђе Радић записао је:
„Најблагословенија од свих наших воћака, која може да нас обогати већма но ма која друга врста, то је шљива. Плод од шљива у кући нам је пречи од других, јер је и питомији и лековитији од других врста воћа и даје се на разне начине зготовити за оставу. За трговину и извоз немамо ниједног пречег воћа од шљиве, па било да је продајемо пресну или осушену, кувану у пекмезу или печену у ракији.”
Због овога, али и још мноштва других примера, пре извесног времена је шљиви, у облику монографије (на српском и на енглеском језику), подигао споменик писац и афористичар Петар Лазић а сјајним фотографијама му припомогао Жељко Синобад. И све то у издању београдског „Службеног гласника”, с више него одговарајућим насловом – „Шљива, бре”.
 |
| Данас је у свету регистровано 2500 племенитих сорти шљива |
Све пристојне приче пристојне су и због тога што у свом багажу имају и пристојан одељак предвиђен за историју. Ни повест о шљиви није „тиква без корена”, напротив.
Поуздано је да је од најдавнијих времена човек њене плодове користио за исхрану. О томе, поред осталог, сведоче и коштице шљиве нађене у областима Кавказа и Каспијског језера, али и у ископинама на подручју данашње Швајцарске. Хуни и Татари, тада мештани Кавказа и приобаља Каспијског језера, очигледно су је имали у изобиљу, с обзиром на то да су њом и трговали. Тако је шљива, као драгоцена монета у размени добара, стигла и до Месопотамије, Египта и Крита. У Вавилону је, чим је подигла град и украсила га палатама и висећим вртовима, зграбила легендарна асирска краљица Семирамида и њом обогатила своју, висећу, ботаничку башту. Збило се то око 6000 година пре Христовог рођења. Шљива, бре.
А шта је с нама? Што се шљиве тиче, ни ми нисмо били мимо света будући да се, по неким траговима, она гајила још у време бронзаног доба. Најзанимљивије је, пак, да је утврђено да нам је нашу одувек најпознатију сорту – пожегачу – даровао Александар Македонски, још 333. године пре почетка рачунања данашњег времена.
Време писаних трагова припада старогрчким песницима Архиологу и Хипону, који су живели у 6. веку пре наше ере, док ботаничар Теофраст (370-286. године п. н. е) први описује три врсте шљива. Много касније, а опет пре наше ере, и Плиније Старији у делу „Натуралис хисториа” помиње већ четрнаест сорти. Ни владари не дангубе, па Проб и Диоклецијан подижу шљивике у Подравини, Посавини, Босни и котлини Мораве. За шљиву знају и на другим континентима, па и Колумба – можда баш није било тако, али лепо звучи – северноамерички Индијанци дочекују шљивама, вероватно сувим.
Крсташи на својим бројним походима нису, занавек, освојили Свету земљу, али су опустошили све крајеве Европе куда су прошли, остављајући дубоке трагове копита својих коња. Али и засаде шљива, воћке која се убрзо нашла на трпези свих земаља Старог континента. Колико је она постала важна можда понајбоље сведочи наредба Ф. Гриманија, генералног провидура Млетачке републике за Далмацију, којом он – 25. априла 1756. године – наређује да се „на сваком пољу засаде по четири стабла маслина или крушака, шљива или бадема, кестења или вишања, мараске или дуда”. А почетком 19. века хроничари бележе да се крај Париза гаји осамдесет различитих сорти шљиве. Шљива, бре.
Шарац без пекмеза
Дуго је шљива на овим просторима, посебно у средњем веку, љубоморно гледала на стабла крушке, јабуке, ораха и дуда. На манастирским и феудалним поседима за њу је било места тек на окрајцима воћњака. Тек за турског доба преузима главну улогу. Због тога у нашим ранијим народним песмама јунаци искључиво пију вино – чак и коњи, попут гласовитог Марковог Шарца – док у песмама из времена буна и устанака бунџије и ослободиоци чешће посежу за ракијом, шљивовицом.
Вино и лозовача, коначно, одлазе у историју 1878. године, кад је већина винограда у Србији уништена филоксером и кад је шљивин цвет забехарио испод сваког ћувика, посебно у алексиначком, ужичком и ваљевском округу. Напречац се повећава производња и трговина шљивом (свежом, сушеном, прерађеном у пекмез), као и ракијом шљивовицом.
А колики је значај крајем 19. века придаван гајењу шљива сведочи и бронзана медаља коју је на Светској изложби у Паризу 1900. године добио Коста Главинић, професор Велике школе. Важно је напоменути и да је 12. и 13. децембра 1928. године у Београду одржана и Прва конференција о шљиварству и шљиви.
Бројци од данас у свету регистрованих 2500 племенитих сорти шљиве, запажен допринос дали су и наши стручњаци који су створили десет врста: чачанска рана, чачанска лепотица, чачанска најбоља, чачанска родна, чачански шећер, босанка, корајка, ваљевка, јелица и валерија. Тачно половина је створена у чачанском Институту за воћарство. Не чуди стога оно прво место које је скоро десет година држала „она” држава. А онда су и шљивици ограђени.
Лек занавек
 |
| Наши стручњаци створили десет врста, и то оних најквалитетнијих. |
„Скупљање шљива ми је од детињства био проблем. Кад дође време купљења шљива, ја сам се толико радовао школи, као ниједан други ђак. Због тога што сам мрзео да берем шљиве, конструисао сам ову машину”, речи су Марка Лукића, проналазача који је на Међународном фестивалу иновација и стваралаштва „Тесла фест” 2006. године у Новом Саду добио бронзану медаљу за изум „Уређај за издвајање лишћа и гранчица из шљива”.
А како ради овај изум официра у пензији? Рекло би се једноставно: прво се отрешене шљиве са цераде, постављене испод стабла, купе у канте а онда стављају у Лукићев „перпетуум мобиле” који, ипак, не може без човекове помоћи. Машину ваља ручно покренути и ето ти одвајања чистих шљива од лишћа, гранчица и другог отпада. И онда шљива креће у нов живот, махом онај чији је простор омеђен величином трпезе.
Поред уобичајеног прављења ракије, пекмеза, слатког и компота, у избирљивим кухињама има га и у предјелу, већ помињаним супама и чорбама, главом јелу, салатама и, наравно, свакојаким посластицама. Прсте да полижеш, ако нешто остане. Међутим, живот шљиве кад сиђе с дрвета не завршава се само у славу благоутробија. Она је и лековита и од давнина се користи у народној медицини, али је поштују и употребљавају и у савременим лекаријама. Због садржаја витамина такозваног Б комплекса изузетан је подстрекач измене угљених хидрата у телу. Помаже код душевних немира и потешкоћа с концентрацијом, јача срце и имунитет, подстиче пробаву, чисти тело и из њега одстрањује штетне твари, те побољшава рад јетре и поправља апетит.
И то, наравно, није све. Познато је њено лаксативно деловање, важно код савременог човека коме је због недовољног кретања и начина исхране смањен рад црева. Њено величанство шљива величанствено делује, посебно код старијих особа, и на смањење шећера у крви, као и против невоља с холестеролом.
Није само плод шљиве на ползу народа. Ни њено дрво, тврд материјал црвенкасте боје, није за одбацивање. Сем за огрев и неке комаде намештаја, богомдано је за израђивање дубореза и, посебно, за прављење тела (резонантних кутија) појединих инструмената. Тешко да би војвођанске тамбурице имале такав звук да, оне најбоље, нису израђене управо од шљивиног дрвета. Шљива је то, бре.
 |
| Сем за огрев и неке комаде намештаја, тврдо шљивино дрво богомдано је и за уметнике. |
Стара добра и поуздана воћка заслужила је важно место и у народним веровањима и обичајима. Тако је, у многим нашим крајевима, остало неписано правило да кад се бира место за градњу куће бира се оно где шљива најбоље расте. Ако може она, могу и људи. Сува, незаобилазна је и за божићне и ускршње празнике. Не чуди стога што је и мноштво презимена везано за њу. Примерице: Шљивар, Шљиво, Шљивић, Шљиванчанин. Ни топоними, имена места, нису могли да јој одоле, па имамо Шљивовице у златиборском атару, и Шљивово, између Крупња и Љубовије.
А песници? Толико их је занела, не само поред ракијског казана, да су певали: „у дну неба садим шљиву ранку...”, „шљива ко девојка расплетених кика”, „шљива на гробу, место споменика”, „с круном о небу, шљива – а српска...”, док детлићи „цвиле из шљивиног срца...” „на угљеним сунцима шљива...”
За крај ове невелике приче о важној воћки, „која нас је одржала”, можда није згорег поменути размишљање познатог афористичара Бранислава Вукомановића, иначе члана наше редакције, који се, на узгредно помињање теме коју ће графички да обради, запитао шта се то налази у корену речи подношљиво. Могуће да нам је то дотекло од предака, оно кад се на крају напорног дана опусте и одмор потраже, куд ће него подно шљиве. И није афоризам. Шљива је то, бре.
Аутор:
Петар Милатовић
Илустровао:
Жељко Синобад- 3062 , Политикин Забавник
Нема коментара:
Постави коментар