Ovako je bilo nekada među Gotima: muškarac se ženio devojkom iz svoje zajednice. Ali, ako nema devojaka za udaju, budući mladoženja, obavezno u društvu jednog jakog muškarca, skoknuo bi do susednog sela i ukrao bilo koju devojku. Prijatelj koji pođe s njim preteča je današnjeg kuma. Zaista, samo bi kum bio spreman da za prijatelja učini tako nešto. Od tada potiče i običaj da se mlada prenosi preko praga, danas tako romantičan, naročito ako mlada živi u soliteru. Nekada bi kum i mladoženja buduću nevestu bukvalno zgrabili i, s njom pod miškom, zaždili u svoje selo.
Šta je bio kum?
Kum je u ta davna vremena, pored prstena, nosio sa sobom još nešto: zbog opasnosti da se devojčina rodbina dâ u poteru za njom, kum je na venčanju uvek stajao pored mladoženje, naoružan i spreman da brani mladence. Ponekad je i kum služio kao čuvar ispred njihovih vrata. Naravno, mnogo od ovoga samo je deo nemačkog folklora i mašte, ali postoje i izvesni dokazi da je bilo gotovo tako. Na primer, ispod oltara mnogih starih naroda, uključujući Hune, Gote, Vizigote i Vandale, ležali su pravi mali arsenali toljaga, noževa, kopalja i drugih predmeta neophodnih za venčanje. Običaj da mlada stoji uvek mladoženji sa leve strane, potiče upravo odatle – desna ruka morala je da mu bude slobodna – da u svakoj prilici odbrani svoju dragu. Tako je to bilo među Varvarima na severu Evrope, a ostaci tih običaja zadržali su se, u izmenjenom obliku, sve do danas.
Od kada potiče burma i kakva je njena simbolika?
Najpre se pojavila u staroegipatskom kraljevstvu, oko 2800. godine pre nove ere. Pošto nema ni početak ni kraj, krug je za Egipćane značio večnost i tako postao idealna stvarčica za venčane ceremonije – brak je trebalo da bude vezivanje zauvek. Mora se priznati da su burme od najfinijeg zlata bile veoma na ceni u društvu bogatih Egipćana i kasnije kod Rimljana. Zanimljivo je da se među brojnim prstenovima starim dve hiljade godina, nađenim u Pompeji, nalazi i jedan čiji je izgled, vekovima docnije u Evropi, postao veoma popularan naročito među hipicima šezdesetih i sedamdesetih godina. Taj zlatni venčani prsten – burma (danas prekršten u "prsten prijateljstva") sačinjen je dve izukrštane ruke koje se rukuju. Zbog svoje buduće mlade, Rimljanin skromnih materijalnih prilika mogao je da dođe do prosjačkog štapa. Tertulijan, hrišćanski sveštenik koji je pisao u drugom veku naše ere, primetio je "da mnoge žene ne znaju ništa o zlatu osim o burmi na venčanom prstu". Rimljanke su pred svetom s ponosom nosile svoje venčano zlato, ali kod kuće, prema Tertulijanu, jednostavnu gvozdenu alku.
O veridbenom prstenu
Venecijanski dokument iz 1503. godine pominje venčani prsten koji je pripadao Mariji iz Modene i verovatno predstavlja prvi verenički prsten sa skupocenim draguljom – dijamantom što je ubrzo postalo opšteprihvaćeni običaj i veoma otmeno. Mleci su prvi otkrili kvalitete dijamanta i usavršili njegovo brušenje, te je srebrno i zlatno prstenje ukrašeno dijamantima bilo veoma šik među bogatim Mlecima prilikom sklapanja bračnih ugovora i veridbe.
Jedan od najstarijih prstenova sa dijamantom bio je ujedno i najmanji u istoriji – napravljen je za veridbu dvogodišnje Meri, kćerke Henrija VIII. Već tada su je obećali sinu francuskog kralja Fransoa I, koji se tek bio rodio. Jedan stari anglosaksonski običaj govori o korenima veridbenog prstena: otac koji je tražio devojku za svoga sina donosio je tazbini neki vredan lični predmet i lomio ga na dva dela. Jedan je ostavljao za sebe, drugi davao budućoj mladi. Od bogatih ljudi očekivalo se da donesu srebro ili zlato. Etnolozi veruju da je veridbeni prsten kasnije zamenio grumenčić zlata, odnosno srebra.
Papa Nikola I doneo je 860. godine dekret po kome je veridbeni prsten bio znak sigurnog venčanja. Kao beskompromisni borac za svetost braka, isključio je iz crkve dvojicu nadbiskupa koji su venčali, razveli i ponovo venčali Lotara II od Lorene, optužujući ih da su "odobravali bigamiju". Za papu Nikolu prsten od bilo kakvog metala nije bio dovoljan – morao je da bude od finog metala, najbolje od zlata, čime bi budući mladoženja i materijalno pokazao da se žrtvuje za mladu. Od tada su zlatne burme postale opšteprihvaćene, a ustanovljena su i dva druga običaja: oduzimanje prstena mužu koji prekrši bračni zavet i obaveza da devojka vrati prsten ako raskine veridbu. Crkva je bila nemilosrdna u očuvanju ozbiljnosti obećanog braka i kažnjavanju ako se prekrši. Tako je veliki Savet Elvire osudio roditelje jednog mladoženje zato što su prekršili veridbeno obećanje. Ukoliko bi neka devojka odlučila da ga raskine i navela razloge koji nisu mogli da zadovolje crkvu, sveštenik iz njene parohije imao je pravo da nesrećnicu smesta pošalje u manastir, do kraja života.
Od mrvica do torte?
Stari Jevreji stavljali su venčani prsten ili burmu na kažiprst, u Indiji su ga nosili na palcu. Običaj naroda na Zapadu da burmu nose na domalom prstu potiče, zapravo od starih Grka. Grčki lekari iz III veka pne. verovali su da "vena ljubavi" ide od toga prsta pravo do srca. Tako je sasvim logično što je upravo taj prst, postao najpodesniji za burmu. Rimljani koji su pokrali i kopirali grčke anatomske crteže prihvatili su i priču o veni i prstu ljubavi. Za njih je ovaj prst bio i "prst zdravlja". Koristio se i za mešanje medikamenata jer se verovalo da bi otrovno dejstvo nekog leka doktor mogao odmah da oseti preko ovog prsta i pacijentu ne dâ ovaj lek.
A kad već pričamo o venčanjima i svadbama, nemoguće je zaobići svadbeni kolač. Nije oduvek bio običaj da mlada jede svadbenu tortu – najčešće su je njom gađali. Pšenica, vekovima simbol plodnosti i uspeha, bila je nezaobilazni deo svadbenih svetkovina – bacali su je na mladu, a neudate devojke sakupljale su je nadajući se skoroj udaji – isto kao što se danas devojke lome da uhvate bidermajer. Stari rimski pekari, oko 100 godina pre naše ere, započeli su tradiciju pečenja malih slatkih kolačića – da se na svadbama jedu, a ne da se sa njima gađa mlada. Prema Lukreciju, rimskom pesniku i filozofu, slatki hlepčići mrvili su se nad nevestinom glavom, u ime plodnosti, a posle su mladenci iz iste porcije zajedno jeli mrvice kolača. Kasnije su gosti sami počeli da donose slatkiše na svadbu.
U Engleskoj, na primer, sve što donesu slagali su na gomilu (što više, to će brak biti plodniji), a mladenci bi se na kraju poljubili iznad gomile kolača. Za vreme vladavine kralja Čarlsa II 1660. jedan francuski kuvar bio je u Londonu da posmatra ceremoniju gomilanja kolača. Zaprepašćen načinom na koji su Englezi slagali razne patišpanje i keks, došao je na ideju da od te bezoblične planine napravi napravi hladan kolač na nekoliko nivoa i to s kremom. Tako je nastala torta. A mlada i mladoženja danas je seku zajedno i i na svadbenom ručku zajedno probaju po parče, kao nekad kolačiće, da bi im zajednički život bio plodan, sladak i bogat kao što je i torta.
Pobegulje, pobegulje
U Srbiji, međutim, nije postojao takav običaj. Kako je zabeležio Milan Ž. Milićević u knjizi "Život Srba i seljaka", verovalo se da ne valja da momak i devojka (mladenci) u isto vreme piju vodu "jer će se svaditi, a isto tako ako jedu od jednog zalogaja ili istom kašikom". Mladenci se "venčavaju s kitom bosiljka, pa to posle ušiju u jastuk", tako da je to jedina zajednička stvar koju imaju u toku svadbene ceremonije. Što se tiče onog gotskog običaja sa početka priče, izgleda da je u Srbiji bio češći običaj da devojke, ne čekajući uobičajenu prosidbu i dogovor roditelja, beće za svoje momke, nego što su ih oni krali. Te devojke u narodu se zovu "begunice". "Momak i devojka se najpre zamiluju. I videći da će stariji stvar odugovlačiti", piše Milan Milićević, "oni ugode te se nekoliki momci od najbliže svojte dođu uveče, izazovu devojku, i s njom pobegnu. Posle toga roditelji se srde, ali drugi ljudi navale, te se oni stišaju i pomire. Svadba ovakve begunice vrlo je prosta, i biva da ovakva odbeglica nije srećna u životu. Zato se i veli: Begunica pre, begunica i posle. To jest, pobegla momku, pa bega i od momka".
Bila "begunica" ili ne, mladu uvek prate ceremonije, običaji i znamenja od kojih su neka ista, od Bugarske do Kanade, bez obzira na različite religije, kulture i društvena uređenja.
[iz "Politikinog zabavnika" #]
Šta je bio kum?
Kum je u ta davna vremena, pored prstena, nosio sa sobom još nešto: zbog opasnosti da se devojčina rodbina dâ u poteru za njom, kum je na venčanju uvek stajao pored mladoženje, naoružan i spreman da brani mladence. Ponekad je i kum služio kao čuvar ispred njihovih vrata. Naravno, mnogo od ovoga samo je deo nemačkog folklora i mašte, ali postoje i izvesni dokazi da je bilo gotovo tako. Na primer, ispod oltara mnogih starih naroda, uključujući Hune, Gote, Vizigote i Vandale, ležali su pravi mali arsenali toljaga, noževa, kopalja i drugih predmeta neophodnih za venčanje. Običaj da mlada stoji uvek mladoženji sa leve strane, potiče upravo odatle – desna ruka morala je da mu bude slobodna – da u svakoj prilici odbrani svoju dragu. Tako je to bilo među Varvarima na severu Evrope, a ostaci tih običaja zadržali su se, u izmenjenom obliku, sve do danas.
Od kada potiče burma i kakva je njena simbolika?
Najpre se pojavila u staroegipatskom kraljevstvu, oko 2800. godine pre nove ere. Pošto nema ni početak ni kraj, krug je za Egipćane značio večnost i tako postao idealna stvarčica za venčane ceremonije – brak je trebalo da bude vezivanje zauvek. Mora se priznati da su burme od najfinijeg zlata bile veoma na ceni u društvu bogatih Egipćana i kasnije kod Rimljana. Zanimljivo je da se među brojnim prstenovima starim dve hiljade godina, nađenim u Pompeji, nalazi i jedan čiji je izgled, vekovima docnije u Evropi, postao veoma popularan naročito među hipicima šezdesetih i sedamdesetih godina. Taj zlatni venčani prsten – burma (danas prekršten u "prsten prijateljstva") sačinjen je dve izukrštane ruke koje se rukuju. Zbog svoje buduće mlade, Rimljanin skromnih materijalnih prilika mogao je da dođe do prosjačkog štapa. Tertulijan, hrišćanski sveštenik koji je pisao u drugom veku naše ere, primetio je "da mnoge žene ne znaju ništa o zlatu osim o burmi na venčanom prstu". Rimljanke su pred svetom s ponosom nosile svoje venčano zlato, ali kod kuće, prema Tertulijanu, jednostavnu gvozdenu alku.
O veridbenom prstenu
Venecijanski dokument iz 1503. godine pominje venčani prsten koji je pripadao Mariji iz Modene i verovatno predstavlja prvi verenički prsten sa skupocenim draguljom – dijamantom što je ubrzo postalo opšteprihvaćeni običaj i veoma otmeno. Mleci su prvi otkrili kvalitete dijamanta i usavršili njegovo brušenje, te je srebrno i zlatno prstenje ukrašeno dijamantima bilo veoma šik među bogatim Mlecima prilikom sklapanja bračnih ugovora i veridbe.
Jedan od najstarijih prstenova sa dijamantom bio je ujedno i najmanji u istoriji – napravljen je za veridbu dvogodišnje Meri, kćerke Henrija VIII. Već tada su je obećali sinu francuskog kralja Fransoa I, koji se tek bio rodio. Jedan stari anglosaksonski običaj govori o korenima veridbenog prstena: otac koji je tražio devojku za svoga sina donosio je tazbini neki vredan lični predmet i lomio ga na dva dela. Jedan je ostavljao za sebe, drugi davao budućoj mladi. Od bogatih ljudi očekivalo se da donesu srebro ili zlato. Etnolozi veruju da je veridbeni prsten kasnije zamenio grumenčić zlata, odnosno srebra.
Papa Nikola I doneo je 860. godine dekret po kome je veridbeni prsten bio znak sigurnog venčanja. Kao beskompromisni borac za svetost braka, isključio je iz crkve dvojicu nadbiskupa koji su venčali, razveli i ponovo venčali Lotara II od Lorene, optužujući ih da su "odobravali bigamiju". Za papu Nikolu prsten od bilo kakvog metala nije bio dovoljan – morao je da bude od finog metala, najbolje od zlata, čime bi budući mladoženja i materijalno pokazao da se žrtvuje za mladu. Od tada su zlatne burme postale opšteprihvaćene, a ustanovljena su i dva druga običaja: oduzimanje prstena mužu koji prekrši bračni zavet i obaveza da devojka vrati prsten ako raskine veridbu. Crkva je bila nemilosrdna u očuvanju ozbiljnosti obećanog braka i kažnjavanju ako se prekrši. Tako je veliki Savet Elvire osudio roditelje jednog mladoženje zato što su prekršili veridbeno obećanje. Ukoliko bi neka devojka odlučila da ga raskine i navela razloge koji nisu mogli da zadovolje crkvu, sveštenik iz njene parohije imao je pravo da nesrećnicu smesta pošalje u manastir, do kraja života.
Od mrvica do torte?
Stari Jevreji stavljali su venčani prsten ili burmu na kažiprst, u Indiji su ga nosili na palcu. Običaj naroda na Zapadu da burmu nose na domalom prstu potiče, zapravo od starih Grka. Grčki lekari iz III veka pne. verovali su da "vena ljubavi" ide od toga prsta pravo do srca. Tako je sasvim logično što je upravo taj prst, postao najpodesniji za burmu. Rimljani koji su pokrali i kopirali grčke anatomske crteže prihvatili su i priču o veni i prstu ljubavi. Za njih je ovaj prst bio i "prst zdravlja". Koristio se i za mešanje medikamenata jer se verovalo da bi otrovno dejstvo nekog leka doktor mogao odmah da oseti preko ovog prsta i pacijentu ne dâ ovaj lek.
A kad već pričamo o venčanjima i svadbama, nemoguće je zaobići svadbeni kolač. Nije oduvek bio običaj da mlada jede svadbenu tortu – najčešće su je njom gađali. Pšenica, vekovima simbol plodnosti i uspeha, bila je nezaobilazni deo svadbenih svetkovina – bacali su je na mladu, a neudate devojke sakupljale su je nadajući se skoroj udaji – isto kao što se danas devojke lome da uhvate bidermajer. Stari rimski pekari, oko 100 godina pre naše ere, započeli su tradiciju pečenja malih slatkih kolačića – da se na svadbama jedu, a ne da se sa njima gađa mlada. Prema Lukreciju, rimskom pesniku i filozofu, slatki hlepčići mrvili su se nad nevestinom glavom, u ime plodnosti, a posle su mladenci iz iste porcije zajedno jeli mrvice kolača. Kasnije su gosti sami počeli da donose slatkiše na svadbu.
U Engleskoj, na primer, sve što donesu slagali su na gomilu (što više, to će brak biti plodniji), a mladenci bi se na kraju poljubili iznad gomile kolača. Za vreme vladavine kralja Čarlsa II 1660. jedan francuski kuvar bio je u Londonu da posmatra ceremoniju gomilanja kolača. Zaprepašćen načinom na koji su Englezi slagali razne patišpanje i keks, došao je na ideju da od te bezoblične planine napravi napravi hladan kolač na nekoliko nivoa i to s kremom. Tako je nastala torta. A mlada i mladoženja danas je seku zajedno i i na svadbenom ručku zajedno probaju po parče, kao nekad kolačiće, da bi im zajednički život bio plodan, sladak i bogat kao što je i torta.
Pobegulje, pobegulje
U Srbiji, međutim, nije postojao takav običaj. Kako je zabeležio Milan Ž. Milićević u knjizi "Život Srba i seljaka", verovalo se da ne valja da momak i devojka (mladenci) u isto vreme piju vodu "jer će se svaditi, a isto tako ako jedu od jednog zalogaja ili istom kašikom". Mladenci se "venčavaju s kitom bosiljka, pa to posle ušiju u jastuk", tako da je to jedina zajednička stvar koju imaju u toku svadbene ceremonije. Što se tiče onog gotskog običaja sa početka priče, izgleda da je u Srbiji bio češći običaj da devojke, ne čekajući uobičajenu prosidbu i dogovor roditelja, beće za svoje momke, nego što su ih oni krali. Te devojke u narodu se zovu "begunice". "Momak i devojka se najpre zamiluju. I videći da će stariji stvar odugovlačiti", piše Milan Milićević, "oni ugode te se nekoliki momci od najbliže svojte dođu uveče, izazovu devojku, i s njom pobegnu. Posle toga roditelji se srde, ali drugi ljudi navale, te se oni stišaju i pomire. Svadba ovakve begunice vrlo je prosta, i biva da ovakva odbeglica nije srećna u životu. Zato se i veli: Begunica pre, begunica i posle. To jest, pobegla momku, pa bega i od momka".
Bila "begunica" ili ne, mladu uvek prate ceremonije, običaji i znamenja od kojih su neka ista, od Bugarske do Kanade, bez obzira na različite religije, kulture i društvena uređenja.
[iz "Politikinog zabavnika" #]
Нема коментара:
Постави коментар