Penzija

Dođe vreme da jedan dobar beogradski policajac ode u penziju. Meseci penzionerskog života su prolazili u šetnjama, druženju sa bivšim kolegama, prisećanju... A onda, jednoga dana, bivši policajac se našao na Slaviji. Stajao je na tramvajskoj stanici čekajući prevoz sa još dvadesetak građana. Uskoro stigne i »sedmica«, vrata se otvoriše i počne uobičajeno izlaz – ulaz guranje. U jednom momentu, krajičkom oka, on primeti nekog mladića kako trči ulicom kao da ga jure smrtni neprijatelji. Razmahao se i rukama i nogama, širom razjapio vilice, trči iz sve snage. A iza njega – policajac! Juri za njim! Očigledno - pokušava da ga stigne. Skinuo kapu, zapenio.

U našem junaku probudiše se svi instinkti policajca – ko zna šta je ova bitanga skrivila, beži od zakona, želi da ostane nekažnjen za svoj zločin... Pošto je kriminalac trčao prema njemu, bivši policajac reši da stupi u akciju. Pomoći će kolegi! U trenutku dok je mladić protrčavao pored njega spretno mu podmetne nogu i barabino telo se prući po trotoaru. Naš penzioner se pobedonosno osmehnu, okrenu se u momentu ka kolegi koji je pritrčavao, taman reši da ga oslovi kad – policajac preskoči mladićevo telo, i, u poslednjem trenutku pre nego što će se vrata zatvoriti, uskoči u tramvaj. Zaprepašćen, naš junak se okrenu ka mladiću. On se digao sa trotoara, obrisao prašinu sa džempera koji je nosio, prišao penzioneru i – jednostavno ga nokautirao.