Osamdesetih godina su mladi Beograđani i Beograđanke često pribegavali jednoj originalnoj poštanskoj igri. U kovertu bi stavili razglednicu, zatvorili je i potom na prednjem delu napisali neku izmišljenu adresu u Velikoj Britaniji – npr. Roger Davidovich, Oxford street 7565, London. Na poleđini bi napisali adresu prijateljice ili prijatelja kojima u stvari šalju poštu. Pedantni engleski poštari, kada na navedenoj adresi ne bi pronašli dotičnu osobu, pismo su vraćali na adresu pošiljaoca tako da je ono stizalo do osobe kojoj je i namenjeno.
U razglednici koja se nalazila u pismu obično bi stajao tekst: “Ove godine još nigde nisam putovala pa ti bar šaljem pismo koje je malo obišlo svet”…
Ponekad, da bi cela priča bila još šašavija, sama razglednica je bila neka stara fotografija Londona ili Pariza…
I danas poneko, sećajući se ove igre, na takav način obavi komunikaciju sa prijateljima.
Naša priča kaže da je u to doba jedan Beograđanin na ovaj način poslao pismo svom drugaru. Na čelu pisma napisao je adresu: Džon Piters, Čelzi roud broj taj i taj, London. Posle dve nedelje na adresu njegovog prijatelja, koja je stajala na poleđini kao adresa pošiljaoca, stiglo je pismo izvesnog gospodina Pitersa iz Londona. On se zahvaljuje na razglednici Pariza koju je dobio na poklon, čini mu se da je reč o nekoj igri (koju je opet organizovala pošta), pozdravlja pošiljaoca, kaže da je preko pečata na poštanskoj marki otkrio koji je to jezik kojim se služi pošiljalac razglednice, potom našao prevodioca i odlučio se da vrati “poklon”. Šalje mu, dakle, razglednicu Madrida, uz napomenu da je, srećom, ove godine već bio na odmoru i naputovao se po Evropi (što i njemu želi), i da njegovo ime nije Džon nego Džeremi (ali nema veze).
Koji je bio račun verovatnoće da pošiljalac pogodi prezime i delimično ime na pomenutoj adresi? Pa, s obzirom na učestalost prezimena Piters, i nije bio suviše veliki. Kada je ova priča (koja se kasnije razvila u urbanu legendu sa mnogim dodatim pojedinostima) prostrujala gradom mnogi su na prednju stranu pisma, ne želeći da rizikuju, stavljali adresu: Simeohn Kharaphilippovich, Oxford street 2345/344….
U razglednici koja se nalazila u pismu obično bi stajao tekst: “Ove godine još nigde nisam putovala pa ti bar šaljem pismo koje je malo obišlo svet”…
Ponekad, da bi cela priča bila još šašavija, sama razglednica je bila neka stara fotografija Londona ili Pariza…
I danas poneko, sećajući se ove igre, na takav način obavi komunikaciju sa prijateljima.
Naša priča kaže da je u to doba jedan Beograđanin na ovaj način poslao pismo svom drugaru. Na čelu pisma napisao je adresu: Džon Piters, Čelzi roud broj taj i taj, London. Posle dve nedelje na adresu njegovog prijatelja, koja je stajala na poleđini kao adresa pošiljaoca, stiglo je pismo izvesnog gospodina Pitersa iz Londona. On se zahvaljuje na razglednici Pariza koju je dobio na poklon, čini mu se da je reč o nekoj igri (koju je opet organizovala pošta), pozdravlja pošiljaoca, kaže da je preko pečata na poštanskoj marki otkrio koji je to jezik kojim se služi pošiljalac razglednice, potom našao prevodioca i odlučio se da vrati “poklon”. Šalje mu, dakle, razglednicu Madrida, uz napomenu da je, srećom, ove godine već bio na odmoru i naputovao se po Evropi (što i njemu želi), i da njegovo ime nije Džon nego Džeremi (ali nema veze).
Koji je bio račun verovatnoće da pošiljalac pogodi prezime i delimično ime na pomenutoj adresi? Pa, s obzirom na učestalost prezimena Piters, i nije bio suviše veliki. Kada je ova priča (koja se kasnije razvila u urbanu legendu sa mnogim dodatim pojedinostima) prostrujala gradom mnogi su na prednju stranu pisma, ne želeći da rizikuju, stavljali adresu: Simeohn Kharaphilippovich, Oxford street 2345/344….
Нема коментара:
Постави коментар