Izmišljeni jezik

Nekada, davno, jedan ruski pesnik je završio u zatvoru tadašnjeg SSSR-a (Sovjetskog saveza). Našao se u ćeliji pored one u kojoj je kaznu služio jedan Jugosloven. Ubrzo su uspostavili kontakt – nisu mogli da vide jedan drugog, ali kada bi došli do krajeva svojih zatvorskih „odaja“ mogli su sasvim dobro da se čuju. Svakoga dana razmenjivali su razne priče iz svojih života, ćaskali o mnogim temama, raspravljali... 

Jugosloven je pesniku pričao o ljudima u svojoj zemlji, o rekama, planinama, mirisu cveća na poljima, mirisu tek ispečenog hleba u pekarama, o Beogradu, ljudima iz Jugoslavije... Priče su bile toliko lepe da se ruski pesnik naprosto zaljubio u zemlju u kojoj još nije bio. 

Jednoga dana pesnik zamoli Jugoslovena da ga nauči da govori srpski jezik. Jugosloven pristane, ali pod sledećim uslovom: svakoga dana on će pesniku reći tri reči na srpskom – ni manje ni više. I nikada više te reči neće da ponovi. Pesnik pristane – svakog dana kada bi mu Jugosloven rekao tri nove reči na srpskom on ih je zapisivao na zid svoje ćelije. Kroz nekoliko godina imao je na zidu prilično bogat rečnik srpskog jezika. 

Kada Jugosloven iznenada umre, pesnik, njemu u čast, počne da piše poeziju na novonaučenom jeziku. Pisao je strastveno, iz dana u dan, i uskoro je napravio zbirku svoje najlepše poezije – na srpskom. A onda je došlo do velikih političkih previranja u Sovjteskom savezu i pesnika puste na slobodu. Čim je izašao iz zatvora uputio se u Jugoslaviju. 

Došao je „zemlju iz zatvorskih snova“, počeo da obilazi razne manje i veće gradove, video je prirodne lepote, uverio se u ljubaznost, gostoprimljivost i toplinu ljudi, a onda je počeo da novim poznanicima recituje svoju poeziju na njihovom jeziku. Oni su ga gledali čudno, pomalo u neverici, zbunjeno... Pesnik se čudom čudio njihovim nemuštim reakcijama, a onda je shvatio. Jugosloven ga nije naučio srpskom jeziku. On je svakoga dana smišljao po tri reči i govorio ih pesniku, kao da su srpske reči. Na primer: mačka se kaže „šnjof“, krevet se na srpskom kaže „hlibun“, sto je „čunta“... Tako je pesnik postao jedini čovek na svetu koji je „vladao“ jezikom koji ne postoji. A možda najlepša zbirka poezije ikad, napisana je baš na tom jeziku!