Легенда о милосрђу

ВИДИ ЗЕКУ

             

Зека од жада, према древној источњачкој легенди, живи на Месецу где у свом авану прави напитак дуговечности, а можда и саме бесмртности…

есечев зека, или Зека на Месецу (на кинеском – juetu), измишљен је лик, јунак кинеске митологије, али и бајки других народа Далеког истока. Све те легенде говоре о Зецу – који наводно још живи на Месецу – а тамо је доспео посебним стицајем околности. Кратко речено, својом несебичношћу и чистим срцем. Неки би рекли да су причу смислили будисти, док би други казали да је заправо пареидолија прави почетак или зачетак ове повести.
   Иначе, пареидолија, израз је грчког порекла који означава варљиву слику, подсвесну илузију која нас наводи да у неким предметима или појавама видимо нешто што нам је познато. Реч је о инстинктивном настојању да уочавамо познате облике у сликама у којима не влада нарочити ред. Као одличан пример могу да послуже облаци. Пареидолија често служи и као нека врста разумног објашњења за појаве које су бар на први поглед натприродне и необјашњиве. Дакле, за време пуног месеца, Зеку је могућно уочити на површини овог земљиног сателита, а то је последица не само пареидолије, већ и удубљења, односно испупчења на Месецу.

                                      Богиња и животињица

    Зека са Месеца митолошки је лик и у различитим земљама његову улогу објашњавају на различите начине. У Кини, где га називају и Зеком од жада, он је дружбеник месечеве богиње Чанг-е, за коју је уосталом и направио напитак (дуго)вечности. И Чанг-е живи на Месецу. Зека од жада скупио је разноразне травке, па их у свом авану туца и меша, такорећи, без престанка. И у јапанској, као и индијској причи, Зека је тај који прави чудесни напитак, али је почетак приче различит. Зеку са Месеца славе у Кини за време светковина у част Месеца и богиње Чанг-е.
   Најстарије сведочанство о животињици на Месецу потиче из раздобља кинеских Зараћених држава (од 5. века пре наше ере, до уједињења Кине, 221. године пре наше ере). Легенда се помиње и у познатој збирци песама из времена династије Хан (206. године пре наше ере, до 220. године) – „Chu Ci”. Песма говори о веровању да се на Месецу, заједно с једном жабом налази и зец који у авану туца биљке које доносе не дуговечност, већ саму бесмртност. Следеће помињање исте приче потиче из времена династије Сонг (960–1279). Зека од жада описан је и у шеснаестовековном класичном делу кинеске књижевности, „Пут на Запад”, Ву Ченг-ена.

             

    О чему, дакле, говори легенда? Како се Зека уопште нашао на Месецу? Некада давно, живеле су четири животиње, четири најбоља пријатеља – мајмун, видра, шакал и зец. Дане су проводили у игри и дружењу. Када је наступио празник посвећен милосрђу и медитацији, све четворо одлучише да се усредсреде на чињење добрих дела. Судбина им је сама наметнула повод за доброчинство. Срели су старог просјака луталицу, изнемоглог од глади. Сместа су се дали на посао како би га нахранили. Мајмуну није било тешко да скочи и међу крошњама воћака набере све што је могло да се нађе. Видра је уловила читаву гомилу рибе, а шакал се увукао у једну кућу отевши најбоље намирнице. Зека се освртао око себе, не знајући шта је могао да учини за гладног просјака. Једино што је могао да уради, било је да му набере нешто траве. Али, мислио је, то није ни издалека довољно.

                                      Спреман на велико дело

    Ово сазнање Зеку је бацило у очај. Био је одлучан у намери да учини велико, добро дело за изгладнелог старца. Онда се досетио. Решио је да му сам себе понуди. Кренуо је према ватри, с намером да се баци...  Понудио би самог себе као печење како би старац могао да утоли глад. Али, стари просјак уопште није био просјак већ прерушена Чанг-е, богиња Месеца... Зато га је пренела са собом на Месец, уцртавши на његовој површини Зекин лик. Да сваког човека, онда када је Месец пун, подсети на велико доброчинство и несебичност. И на скромне травке које могу да донесу дуговечност.
    Постоји неколико различитих верзија ове легенде која велича не само милосрђе и несебичност. Кинески мит говори о томе да је просјак била богиња Чанг-е која је спасла животињицу из ватре и понела је на Месец. У индијском миту, уместо мајмуна појављује се лисица, у другим легендама пријатељи остављају зеку на цедилу, знајући да он неће моћи да набави храну за просјака.
Ова древна прича помиње се често и данас, и позната је деци, такорећи, свуда у свету. Само што неки и не знају одакле Зека на Месецу у сликовницама, цртаним филмовима, па и видео-играма („Dark Cloud”, „Dark Chronicle”).
    Цртани филмови и видео-игре на страну, Зеку с Месеца помињали су и чланови америчке свемирске ескпедиције Апола 11. Наиме, уочи самог слетања на Месец, из станице у Хјустону, представник Насе прочитао је астронаутима који су се већ увелико налазили у васионском броду, легенду о Зеки и божанству Чанг-е. Чувши бајку, астронаут Мајкл Колинс весело је одговорио:
    „ОК! Ништа не брините! Држаћемо очи широм отворене да спазимо нашу зечицу!”
    Познати италијански кантаутор Анђело Брандуарди написао је музику и речи за баладу „Зец на Месецу”. Песма је крајем седамдесетих година прошлог века била веома омиљена. Верзија о којој пева Брандуарди другачија је донекле од познате кинеске легенде. Она говори о томе да су три животиње превариле Зеку, јер су знале да он не може ништа да улови.
    Ево речи те песме:

Живеше у времена давна
зека, лија и мајмун.
Не сећам се више ко ми исприча причу ту
Пре много година већ.
По цели дан играли су се радосни
Уз брежуљке и низ падине,
а увече би се би се загрлили
да их не поједе ноћна тама.
Стварно се не сећам
ко ми исприча причу ту.
Путем дође старац који их позва па рече;
„Ко ми од вас троје помогне
богато ћу наградити”.
Лија и мајмун се дадоше на посао,
Док зека настави да се игра
безбрижно скакућући по ливадама
те га пријатељи преварише и не позваше.
Пред храном коју други донесоше,
старац изгледа замисли и рече:
„Јадни зеко, преварише те пријатељи
које си толико волео.”
Лисица и мајмун зачуђено се згледаше
док је зека са старцем одлазио.
Игра се од тога дана у дворцу на Месецу.
Не сећам се ко ми исприча причу ту
пре година много већ
о томе како зец напусти зелену равницу
И оде да живи у дворцу на Месецу.

Аутор: 

Мирјана Огњановић

Илустровао: 

Драган Максимовић

број:

• 3128 , Politikin Zabavnik

Zec u psećim čeljustima

Devojka ugleda svoga psa kako ulazi na vrata kuće sa nečim u zubima. Kada je malo bolje zagledala beli predmet u njegovim čeljustima shvati da je reč o zecu. I to ne nekom običnom zeki, već dugogodišnjem ljubimcu njenih komšija. Očigledno, pas je nekako otvorio kavez u kojem je nesrećni zec živeo, udavio ga i onda pobedonosno doneo do gazadarice želeći da se pohvali svojim plenom. Nesrećna devojka sada ne zna šta da radi. Komšije, inače veoma dragi ljudi, biće izuzetno nesrećni zbog ovog događaja jer su mnogo voleli ovog „dugouška“. 

U trenutku devojka odlučuje – uzima zeku iz čeljusti svog kućnog ljubimca, odnosi ga do kupatila i tamo pere da bi uklonila tragove zemlje po kojoj ga je vukao pas. Potom uzima fen i suši ga. A zatim kradom odlazi do kaveza koji se nalazi pred ulazom u kuću njenih komšija i položi ga unutra. Sada će komšije da pomisle da je zec uginuo prirodnom smrću i to će mnogo lakše podneti, a neće biti ni srdžbe prema psu iz susedstva. Cela priča će imati koliko-toliko razuman kraj.

Popodne, roditelji devojke vraćaju se sa posla i s vrata joj kažu: "Jesi li čula šta se dogodilo našim komšijama. Pre dva dana zec im je uginuo i oni su ga, tugujući za ovim malenim „članom porodice“, sahranili u dvorištu. Neko od zlobnika iz komšiluka to je video, iskopao ga (verovatno u toku noći), a onda oprao od zemlje, osušio i vratio ga u kavez. Zamisli samo na šta su sve spremni zlobni ljudi!"

Naravno, pas je kopajući po komšijskoj bašti u potrazi za koskama, pronašao zeku i doneo ga do kuće. Pošto nije mogao da govori, devojci je ostalo samo da zaključi šta se dogodilo, a što je izgledalo kao najjednostavnije i najočiglednije rešenje. Na žalost, nije bila u pravu. 

(preuzeto iz "Dačinih Urbanih legendi")