Говор биља - ДРЕН

ЗДРАВ КАО ДРЕН

Са сетом се сећамо давно прохујалих дана, безбрижне младости, њених мириса и укуса. Можда је баш ваше детињство имало благо киселкасти, у исто време слатки, помало опори укус пекмеза од дрењине, или продорни мирис здравца...


                               Cornus mas, дрен, дренак, дреновина, дрењина

одно Копаоника извире Дренска река у чијој се долини сместило село Дрен. Још једно село с истим именом је надомак Лазаревца. Поред Шапца је један Дреновац, код Књажевца други, трећи код Врања, следећи код Прокупља, код Трстеника су Велика и Мала Дренова, близу Крушевца је Дренова Глава...   
   Не каже наш народ без разлога „здрав као дрен”, јер све што је у вези с дреном симбол је здравља, отпорности и дуговечности. Зато ће домаћин пре но што почне да зида кућу посадити дрен, а прворођеној кћерки дати име Дренка.

                                                         Обичаји

   У Левчу се на Ускрс комадић дрена ставља у вино, здравља ради, а на Ђурђевдан деца се опасују дреновом граном, или љуљају на дреновом дрвету. У Мачви је обичај да се божићног јутра поједе дренов пупољак. У чесницу се поред новчића ставља и комадић дрена. На Цвети, Лазареву суботу, Ђурђевдан или на Младенце деца се шибају уплетеном дреновом и врбовом гранчицом, са жељом да расту као врба, да буду здрави као дрен. Он се после порођаја даје породиљи. Уме да буде свето дрво, запис, око кога ће ићи сеоска литија, а болесни би га целивали с надом у оздрављење. Међу Кучима (Црна Гора) постојао је обичај да се новоизабрани војвода окити дреновом гранчицом. У многим селима пече се ракија од дрењина, а у Дрвару сваког септембра одржавају се дани дрење. Батина од дреновог дрвета одбраниће вас од вукодлака, а на Биљани петак треба сакупити гранчице, па се њима оките врата, прозори, штале, да одбране укућане од вештица, од злих демона, од псоглавих. На Цветну недељу прави се свежањ од дреновог грања, донесе кући, затиче на кров да гром не бије кућу. Такав свежањ зове се старић. У пролеће, чим процвета, обратите му се речима „ја кад видех зелен дрен, предадох му дрем и лијен”, а дремеж, поспаност, лењост и зимска учмалост нестаће...

                                                  Гордијев чвор

Италијански сликар и архитекта Ђовани Паоло Панини (1691–1765) остаће упамћен по сликама градских призора, величанствених грађевина, по необичним архитектонским решењима, по сликама величанствених и фантастичних градова. Припадао је бароку, а на слици Александар Велики пресеца Гордијев чвор. Уљем на платну насликао је овај догађај 1718–1719. године, а димензије слике су 74 x 60 cm. Александар, током похода на Исток, 344. године пре наше ере зауставиће се у једном малоазијском градићу. Ту је чуо за пророчанство да ће онај ко разреши овај чвор постати владар Азије. У свом стилу Александар мачем пресеца дренов чвор и симболично отвора врата Азије...

   У средишњем делу малоазијског полуострва простирала се древна Фригија. Како је у давна времена остала без краљева, пророчанство је предсказало да ће путник који на воловским колима први уђе у град постати краљ. Утом пристиже сиромашни сељак Гордије. Пророчанство се испуњава, а Гордије, у знак захвалности, своју запрегу посвећује боговима. Претходно је посекао један дрен, огулио кору и исекао је у каишеве. Њима чврсто везује запрегу, сложеним чвором који нико никада неће моћи да одреши, а легенда каже да ће онај коме то ипак пође за руком, постати господар Азије. Гордије ће владати Фригијом, основати град Гордијум (Гордион), наследиће га син Мида, потом опет Гордије... све док легенда није пала у заборав... све док Александар Македонски није прошао кроз Гордију и мачем пресекао окамењени дренов чвор...

                                             Ромулово копље

   Оснивач и први краљ Рима беше Ромул. Одмах по оснивању, град почеше да насељавају луталице, одметници и скитнице. Сами мушкарци. Како ниједна жена није својевољно хтела да се настани у таквом граду, Ромул је смислио како да их отме од својих суседа Сабињана. Приредио је спортско такмичење и док су се Сабињани забављали у играма, Римљани отеше њихове жене и кћерке. То је довело до рата између Римљана и Сабињана које предводи Татије. После много борби, погибије мужева, браће и очева отетих Сабињанки, рат заустављају управо оне. Преклињу очеве и браћу Сабињане и мужеве Римљане да окончају рат. Тако и бива, а Сабињани се с Татијем настањују у Риму.

Ромул је хитнуо копље с римског брежуљка Авентина до самог подножја другог римског брежуљка Палатина. Копље се забило толико дубоко у земљу да нико никада није могао да га извуче. Кажу да је копље било начињено од дреновог дрвета, да је у земљи олистало и да је од њега никао моћни дрен, који је постао свето дрво старог Рима...

    Прича се да су једном Ромул и Татије вежбали бацање копља. Ромул је хитнуо копље с римског брежуљка Авентина до самог подножја другог римског брежуљка Палатина. Копље се забило толико дубоко у земљу да нико никада није могао да га извуче. Кажу да је копље било начињено од дреновог дрвета, да је у земљи олистало и да је од њега никао моћни дрен, који је постао свето дрво старог Рима...

                                                 Тројански коњ



Епеј је грчки војник, али и занатлија, дрводеља. У договору с Одисејом начиниће огромног коња од суве дреновине... Тројански свештеник Лаокон је сумњичав, саветује суграђане да дрвеног коња не уносе у град. Тројанци му не верују. Пун беса, у очају јер га не слушају, Лаокон ће стрелом погодити коња говорећи: Timeo Danaos et dona ferentes („Бојим се Данајаца и кад дарове доносе”, по Хомеру Данајци су сви Грци који су учествовали у опсади Троје). Чује туп удар, као да је коњ шупаљ. Док он покушава да убеди Тројанце, богови шаљу две огромне змије које ће удавити њега и његова два сина. Тројанци су овај догађај протумачили као упозорење, богиња Атина ће их казнити уколико не прихвате поклон. Уносе коња у град, не слутећи да је унутра Одисеј са својим најоданијим војницима, а савремени канадски илустратор Кит Томсон, у стилу фантастичног реализма, то нам верно приказује.
  
   Опсада Троје траје већ годинама и Грцима се чини да је град неосвојив. Но, лукавство Одисеја и умеће Епеја учиниће крај најчувенијем античком рату. Грци смишљају лукавство. Тобоже напуштају бојиште, а на месту логора остављају великог дрвеног коња, кога је од дреновог дрвета начинио Епеј. Одисеј ће поставити убедљиви мамац… Из грчког логора вије се црни дим, нигде никога. Тамо где је годинама био логор, Пријамова извидница налази избезумљеног грчког војника Синона. Он ћути, преплашен је. Тројанци га муче, одсецају му нос и уши.
   Коначно, Синон ће проговорити. Под мукама признаје да су Грци напустили ратиште, да се враћају у Грчку кућама, а да умилостиве богове начинили су огромног дрвеног коња. Коњ је морао да буде тако велик да Тројанци не могу да га унесу у град, чиме би разљутили богове. Синон „признаје” да га Одисеј није волео и да га је оставио живог, везаног за коња, као жртву која ће умилостивити богове и Грцима омогућити срећан повратак. Потом је успео да се одвеже, да побегне, крио се све док га Пријамови војници нису ухватили…
   Синон је убедљив у овој лажи и становници Троје му верују, ликују, радују се победи, повлачењу Грка. А, како је коњ симбол града Троје, уносе га унутар зидина. Целу ноћ се радују победи, славе. То користи Одисеј, који је с неколицином ратника сакривен у коњу, неопажено излази и отвара капије града. Под окриљем ноћи, користећи непажњу и опијеност Тројанаца, Грци ће освојити град… Тројански коњ постаће на тај начин симбол победе, а дрен од кога је направљен Грцима омиљено дрво.

                                                   Тоне у води

   Дрен, дренак, Cornus mas, жбун је или ниско дрво, обично пет до шест метара високо, смеђецрвенкасте коре која се љуспа и веома тврдог дрвета. Цвета пре листања ситним жутим цветићима, смештеним у штитасте цвасти. Листови су наспрамни, јајасти, с дугачко извученим врхом и веома особеном нерватуром по којој се лако препознаје. Плод је црвена, јајаста коштуница (дрењина) која сазрева у септембру. Пријатног је укуса и јестива. Расте у светлим шумама храста, на крчевинама, у живицама, на кречњачким подручјима јужне и средње Европе, Мале Азије. Користи се плод дрена, дрењина или Corni fructus, а изузетно ретко и кора (Corni cortex). Плод садржи шећере (до 10 одсто), органске киселине (јабучна), пектине, танине, витамин Це, антоцијане (деривати делфинидина, пеларгонидина и цијанидина). Делује адстрингентно (стежући) и антидијароично (против пролива). Користи се за јело, за припремање чаја, сока, компота, слатка, пекмеза, вина и ракије. Дрену је доста слична врста Cornus sanguinea (свиб, свибовина), чији је плод ситнији и округластији, љубичасто-црне боје, горког укуса и није за јело.
   Дреново дрво је црвенкастосмеђе боје, тешко и тврдо, налик је рожини, што му и само име говори (од латинског cornu = рог), веома танане грађе, лепо се глача, тако да је одлично за израду украсних предмета, штапова, лула, за резбарење минијатура. У ствари, дреновина је толико тврда и тешка да је такорећи једино дрво које ће у води потонути и једино ће се Марко Краљевић показати чвршћим од суве дреновине...

                                    Када виђе да је за мејдана,
                                                онда иште суву дреновину.
                                                Донесоше дреновину Марку:
                                                кад је стеже у десницу руку,
                                                прште пуста надвоје, натроје,
                                                и дв’је капље воде искочише.

                                     (из народне песме „Марко Краљевић и Муса Kесеџија”)


ЂУРЂЕВДАН

...Сутра је Ђурђевдан... У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве. Свлачим се и купам... Јер ко се тада, на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка окупа, биће целе године здрав к’о дрен, чије лишће, тада набацано, плива на води...

(из приповетке „Ђурђевдан”
Боре Станковића)

Аутор: 

Славољуб Тасић

број:

• 3095 , Politikin Zabavnik

ПРОКЛЕТСТВО ВОДЕЈАРА

Свечано одевена, украшена свим својим накитом, удовица вицекраља Тирумала испела се до ивице кланца и одатле узвикнула клетву

     

одине 1610. у великом индијском граду Срирангапатни (касније познатијем под енглеским именом Серингапатам) у име виђајанагарске династије Аравиду владао је вицекраљ Тирумала. Област над којом се протезао његов ауторитет обухватала је готово читаву јужну половину царства, са безбројним вазалним кнежевинама. Међу свим тим вазалима, вицекраљ Тирумала посебно је зазирао од неколицине, пре свега од амбициозног и неухватљивог владара Мајсура, раџе Водејара I. Предосећајући пропаст Царства, Тирумала је замислио једноставан план, који је у индијској историји безброј пута успешно испробан.
    Поводом прославе великог хиндуистичког празника Дасере, вицекраљ је сазвао свечани дурбар (вишедневну свечаност на којој су вазали требало да изнова потврде своју лојалност и оданост престолу). Очекивало се да ће присуствовати сви вазали, па и они најнеугоднији, и да ће том приликом бити потпуно изложени на милост и немилост домаћина, који би им тако једноставно и ефикасно дошао главе. Тиме би се Тирумала ослободио најопаснијих конкурената у предстојећим борбама за превласт око рушевина некада моћне империје.


 
    Показало се да Тирумала није добро проценио Водејара. Непријатни вазал је на дурбар стигао на челу читаве војске која је без много проблема савладала вицекраљеву посаду и на препад заузела Срирангапатну. У граду су затекли главну супругу вицекраља, док су се Тирумала и његова друга супруга, рани Аламелама, бекством спасли и нашли привремено уточиште у градићу Маланги.

Краљевска болест

    Маланги је био насеље које се надвијало над литицама оштре окуке кланца којим је протицала река Кавери, брза и пуна дубоких вирова. На другој обали Каверија, тачно наспрам Малангија, простирало се велики центар Талакаду, градић са преко тридесет храмова. Тирумала и његова супруга нису дуго остали у миру и безбедности Малангија. Сам вицекраљ био је тешко оболео, и било је само питање дана када ће напустити овај свет. За то време у Срирангапатаму, у утврђеном острвском храму Ади-Ранга, у коме се поштовао култ божанског пара Сри-Ранганате и Сри-Ранганајаки, свештеници храма су се сетили да је рани Аламелама била велики поклоник тих божанстава, и да је и сам вицекраљ даровао храм скупоценим накитом и обећавао да ће после његове смрти и преостали накит његових супруга бити власништво храма.

               

    Када је до храма коначно стигла вест да је вицекраљ преминуо од неке необичне болести на леђима, чија је природа била и остала тајновита, али је нападала чланове династије Аравиду па се зато и називала Краљевском болешћу, старешине храма обратиле су се победничком раџи Водејару да прибави накит преостао код рани Аламеламе. Њој, као удовици, уосталом никакав накит више и није био потребан; од ње се очекивало да ће извршити – како доликује – ритуални сати, односно спаљивање на ломачи. Посебно се тражило да преда скупоцени украсни носни прстен од злата и бисера, којим је побожна рани сваког уторка и петка китила кип богиње Сри-Ранганајаки.

              

    Раџа Водејар, господар ситуације, био је вољан да помогне и тако обезбеди подршку старешина великог и моћног храма за своје даље планове. У Маланги је упућен гласник са поруком Рани да преда накит.

                                              ----------------------
  
                                              ЗЛАТНИ ПРЕСТО

   Мајсурски Водејари поседују славни трон, познат као Златни престо (ратна симхасана) Мајсура. Индијска традиција престо приписује Пандевама (браћи Јудхиштхиру, Бхими, Арџуни, Накули и Сахадеви, мужевима Драупадиним), познатим из епа Махабхарата. Све до 1336. чуван је у подземном скровишту у данашњој индијској држави Андра Прадеш, а онда је дошао у посед виђајанагарског цара Харихаре I. 

                        
                                             Махараџа на златном престолу
    
   Током наредних сто педесет година на престолу су седели виђајанагарски цареви у Анегондију. Потом је пренет у Срирангапатну где је 1610. пао у руке раџи Водејару I. Од тада, овај трон је понос дома Водејара и њихова највећа светиња. Користи се само приликом крунисања и о празнику Дасара (односно током празничног дурбара), а у међувремену се чува у посебном трезору. За његово састављање потребна су два дана и екипа посебно обучених мајстора.  Конструкција престола је од дрвета смокве, а облога од резбарене слоноваче. Престо је украшен златом, сребром и драгим камењем. Изнад седишта, које је од корњачине коре, уздиже се златни сунцобран. На наслону престола резбарени су златни кипови Браме, Шиве Махешваре и Вишнуа. Степениште престола украшено је сребрним и златним фигурама божанских играчица – апсара. Све четири странице престола украшене су резбаријама пузавица и митолошким животињама. Престо је темељно рестаурисан 1940. године.

                                                ------------------

     Рани је гласнику уручила скупоцени носни прстен, како је тражено, а остатак драгоцености глатко је одбила да преда. Водејар је сада морао да покаже чврстину. Његова војска запутила се у Талакаду са налогом да одбијање не прихвати као одговор! У Малангију је завладала паника, становници су отказали лојалност рани Аламелами, и њој је преостао само један могући излаз. Свечано одевена, украшена свим својим накитом,  Рани се испела до ивице кланца и одатле узвикнула речи клетве на језику канада:

Talakadu maralagali,
Malangi maduvaga
Mysuru doregalige
makkalilllade hogali!


(Да Талакад буде пешчана пустош,
Да потоне Маланги у водени бездан,
Да владари Мајсура довека буду бездетни!)
Изрекавши клетву, рани Аламелама бацила се у водени вртлог кланца реке Кавери!

Остаци у пешчаном царству

    Раџа је вест о гесту Рани и њеној клетви примио с ужасом! Водејар није имао намеру да јој одузме живот. Није чак ни њено богатство тражио за себе, само је хтео да обавеже свештенство храма да подржи нову власт! Владар Мајсура је био врло религиозни припадник Вишнуовог култа, необично дарежљив према свештенству и изузетно сујеверан. Сада, проклет од стране Аламеламе, морао је да се очисти од греха, а то није могло да буде другачије него потпуним покоравањем и приношењем жртава осветољубивој сени.

              

    Раџа Водејар наредио је да се начини и излије златан кип рани Аламеламе, и да се постави у његовој палати у Мајсуру, у посебан храм који и данас чувају њени директни потомци. За прамен њене косе дао је да се начини посебан драгуљима украшени ковчежић, њен скупоцени носни прстен даровао је кипу богиње Сри-Ранганајаки, а истоветан прстен израђен је о раџином трошку и њиме украшен Аламеламин кип.  Свака прослава Дасере у Мајсуру од тада времена садржи посебне обреде и молитве посвећене Аламелами које махараџа и његова супруга спроводе током девет дана, и за то време не смеју да напуштају палату.

             

***

    Данас се на месту где се налазио Талакаду простиру дине. Раскошни храмови који су га некада красили данас повремено изроне дина, када их – приближно сваке дванаесте године –екипе археолога рашчисте, а потом за четири до шест недеља песак поново завеје камене зидине и пустош поврати своје царство.
    Ни место на коме је био Маланги више не постоји. Бразаци реке Кавери поткопали су литицу и читаво насеље сурвало се у водени бездан.
Династију Водејара клетва је драматично погодила. Махараџе од Мајсура, први међу свим хиндуистичким кнежевима Индије по богатству и моћи, кажњени су бездетношћу! У ствари, када се погледају генеалошки и историјски подаци, од укупно 18 владара из куће Водејара који су следили Водејару I, седморицу су наследила њихова деца, све остале су наслеђивали ближи и даљи рођаци. Клетва их је погађала од тренутка ступања на престо Мајсура, али са значајним прескоцима у појединим генерацијама. Ипак, не може се порећи да су им далеко чешће него другима деца умирала пре родитеља, или су децу имали само из веза са наложницама, па их нису могли наследити, или уопште нису ни имали деце, иако су по правилу имали више супруга и бројне хареме. Клетва је била толико разглашена и убедљива, да је можда имала и своје психолошке последице које су утицале на родитељство Водејара од тренутка када би се успели на трон Мајсура.
    Садашњи махараџа од Мајсура, Кантадата Нарасимха Водејар, нема деце!

Аутор: 

Драгољуб Ацовић

Илустровао: 

Филип Ацовић

број:

• 3115 , Politikin Zabavnik

Ко је Баба Марта?

ОД БОГА

У њој се час буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, а некад нас дарује осмехом пролећне радости...

ада средином марта, у време када се најмање очекује, све забели под снежним покривачем, прва помисао која протутњи кроз главу јесте да се Баба Марта поново нешто наљутила. А онда се постави и питање – због чега.
   Легенда каже да се она први пут разгневила када јој је римски краљ Нума Помпилије одузео место прве даме у календару, додавши испред ње још два месеца. Од тада је та увређена старица постала врло ћудљива. Час се у њој буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, па се тако свети шаљући на земљу хладноћу, час својим топлим осмехом доноси пролећну радост.
  Колико год знао да буде непријатан, њен бес и није тако неоправдан. Према народном веровању, Баба Марта је оличење пролећа, поновног рађања, нових замисли и, као најважније, неопходности склада у природи и животу људи. Кад тога нема, она на земљу, као нека забринута бака, пошаље снег да опомене унуке како треба да припазе на понашање.



орени мита о Баба-Марти залазе веома дубоко у историју. Март је био месец када су мушкарци, после зимског сна, често кретали у војне походе. Жене, несрећне и уплашене за своје мужеве, правиле су мале вунене фигуре као амајлије против злих духова. Луткице су уједно имале задатак да умилостиве Баба-Марту како не би често мењала расположење.
   Тај обичај и данас се задржао код Бугара, али и на југу Србије. Сем што целог првог дана марта не скидају осмех с лица, Бугари једни другима дарују вунене наруквице или луткице које према марту и носе име – „мартенице”. По обичају „мартеница” се прави од белог и црвеног вуненог канапа, па на тај начин означава белину снега који одлази са зимом и топле црвене сунчеве зраке који најављују долазак пролећа. Такође, према веровањима, бела боја чини живот дужим, док црвена штити од болести. Понекад „мартеница” може да буде украшена перлама, златним новчићима, змијским зубима или разнобојним кончићима окаченим о крајеве нити.

ни верују да ће, ако целог марта буду носили „мартенице”, имати здраву и успешну годину. Штавише, њима ките и кућне љубимце, улазна врата, а на селу домаће животиње, винограде, воћњаке...
„Мартенице” се носе све док не почну да се јављају први знаци пролећа – пупољци, роде, ласте...

еђутим, ни сваки од тих знакове није најповољнији. Ако угледају роду која стоји у месту, током године неће бити много напретка у остварењу циљева, док ласта у лету значи успех и полет.
„Мартеница” није једини од Баба-Мартиних захтева. Она посећује само чисте и лепо намештене куће. Зато се крајем фебруара приређују велика пролећна сређивања која симболично чисте кућу од лоших, старих и непотребних ствари из протекле године.
   Следећи пут, пре него што се неко запита шта је с том Баба-Мартом, нека размисли да ли је добро поспремио кућу или је негде лоше поступио.
   Зато САДА смешак на лица да се Баба Марта не наљути.
                                                                                                       Д. Барјактаревић

              

                       Шта нас све вреба у овом месецу

дувек су с неба велике опасности претиле, долазиле, спуштале се и нападале беспомоћне људе. Дуго су они сакривени и погнуте главе трпели то насиље. Али, било им је доста. У почетку се временским налетима супротстављало као сваком непријатељу. Веровало се да су у ветру и олујама усковитлани демони, те су се с њима племенски ратници упуштали у бој бацајући камење или гађајући стрелама у смеру супротном дувању. Када су увидели да је ова борба узалудна, није остало ништа друго до да се надају да ће путем магије моћи да умире природне силе. Тако су племенски врачеви постали први метеоролози који су покушавали да предскажу и изазову временске промене. Ако је желео да дозове кишу, врач би рукама у ваздуху вајао облаке, прскао тле водом, и каткад гласом подражавао грмљавину, све у нади да ће га следити природне силе. Прекомерну кишу покушавао је да заустави паљењем ватре. Врелина пламена који је сукљао ка небеским висинама требало је да осуши вишак влаге. Успех је увећавао углед врачева, а неуспех је тумачен великим гневом богова изазваним кривицом саплеменика.

                                            Ваздушни фронтови

   Израз „ваздушни фронт” подсећа на ратне подухвате. Заиста, то и јесте корен појма „фронт”, јер су за време Првог светског рата извршена опсежнија истраживања о сукобљавању ваздушних маса.
   Постоје четири основне врсте метеоролошких фронтова: хладан, топао, стационаран и оклудован. Фронт се налази на граници између ваздушних маса различитих температура и/или влаге.


                                ''Мартенице'' као помагачи у истеривању зиме

   При „хладном фронту” хладан ваздух који наилази подвлачи се по тлу под топлију ваздушну масу. Тако је топао ваздух присиљен да се брзо подиже. Овим настају снажна струјања која могу да створе и олују.
   Код „топлог фронта” топао ваздух напредује, уздиже се изнад постојећег хладног ваздуха, нагриза му граничну површину и постепено га замењује топлим и влажним ваздухом. Ово постепено уздизање преко слоја хладног ваздуха омогућује настајање облака који могу да донесу кишу изнад широког подручја.
   У „стационарном фронту” топле и хладне масе су у равнотежи, па су им снаге изједначене. Некада овакви фронтови преко дана могу да се померају напред и назад и више од стотину километара.

                                                Рафалне кише

   Када при јаком пљуску киша свом снагом добује по прозорима и крововима, често се каже да се чује као рафал. Мало је познато да капи из облака започињу да падају једном трећином брзине испаљеног метка, а то је велика брзина од око 300 м/с. Па ипак, ми без тешкоћа издржавамо паљбу ове кишне артиљерије. То је зато што се почетна брзина током времена смањује због наиласка на силе отпора у ваздуху, тако да је при тлу довољно мала и безопасна, те јачину удара капи једва осетимо.
   Да би мање покисли, људи имају нагон да потрче не би ли провели што мање времена под кишом. Да ли се заиста мање покисне када се трчи него када се хода? Између места где се налазе и оног где намеравају да стигну, киша има одређену количину воде. Такође, када се трчи, утрчава се у кишне капи и на тај начин више њих удара у лице, груди и ноге. Ипак, трчећи се смањује време проведено на киши, те се покисне приближно за једну трећину мање него да се хода.
   И све нас то очекује у марту.

                                                     ----------------

СЕЧКО И ПРОЛЕТЊАК

Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је Деда Сечко позајмио од Баба-Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића. Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа” добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак”. И сама реч „март” има санскртски корен са значењем „смрт”. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
(Дуња Матић, „Српски календар”)

                                                 -----------------

             
  


Март означава прелазак од зиме ка пролећу. Метеоролошки, то је цео пролећни месец, док астрономски пролеће почиње 21. марта.

ировити март, код Римљана први месец у години, добио је име по богу рата Марсу. Тада су Римљане у налетима нападала племена са севера изгладнела током зиме. Изгледи за успех насртаја варвара нису били велики. Током благе средоземне зиме легије су се окрепљивале, те су снагом и умешношћу, уз помоћ бога Марса, браниле Царство. Чувене су мартовске иде, то јест 15. март, дан када су широм Римског царства приређиване светковине у част Марса. На мартовске иде 44. године пре наше ере убијен је Јулије Цезар.
   Током овог месеца силе ваздушних маса са севера боре се против сила ваздушних маса с југа. Умерене географске ширине, на којима је и наше подручје, нападају ваздушне масе које су често на супротним врхунцима температуре и влажности ваздуха, што утиче на стварање непогода и честе промене времена.

а разлику од Римљана, код којих је март повезиван с божанством, код нас је овај месец у вези с бабама.
Баба Марта је у дослуху с лошим временом, хладноћама и снегом који се тада јавља. У словенској митологији и руским скаскама то је Баба Јага, ружна, полуслепа чаробница која у дубокој шуми живи у изби страве и ужаса. Окружена је костима људи и деце које је украла, испекла и појела. Претпоставља се да је у лику Баба-Јаге отелотворена богиња смрти од које долазе зимске непогоде, снег, лед и смрт. У нашим народним причама ту улогу имала је Баба Руга или Рога. Временом је ова некадашња богиња смрти постала вештица којом се плаше мала деца.

остоји још једна прича у којој је баба главна личност и везана је за март. На Благовести, 7. априла, нека баба истерала је јариће у планину.  Изненада је дунуо северни ветар и снег почео да пада. На то је баба пркосно рекла: „Прц Марцу, не бојим те се, моји јарићи су петорошчићи.”  На те речи март се веома наљутио и од фебруара позајмио неколико дана. Тако се продужио у априлске дане хладноћом, мразом и снегом од чега су се баба и јарићи смрзли и окаменили. Од тог времена снег на почетку априла зове се „бабини козлићи”, „бабини јарци” или „бабини позајменици”.

Аутор: 

Мр Наталија Јанц

Илустровао: 

Добросав Боб Живковић

број:

• 3135 , Politikin Zabavnik

Легенда из истине

КУЋА ЧАСТИ И

         
                 У Латинлуку, једној од најстаријих махала, још од средине 18. века
                                                               траје ова чувена кућа

У Сарајеву, на десној обали Миљацке, недавно је обновљена Деспића кућа. Ко су Деспићи? Каква је то кућа?

рема предању сачуваном од старине, записаном по казивању најстаријих братственика, корени породице Деспић сежу чак до Косовског боја. Тако су се и презивали – Косовчићи. Из брака Јока и Грлице, удовице Стевана Мусића, родили су се синови на које је прешло дробњачко вођство.
    Један њихов праунук био је војвода Ђурица, ожењен сестром Ивана Црнојевића, а њихов син Вучур је са својим Дробњацима ратовао у Малој Азији на страни султана. Наиме, Дробњак је у међувремену потпао под Турке који су му дали извесну слободу, под условом да им он даје војничку помоћ кад буде потребно.
    Да би заменио султана, Вучур је изишао на мегдан неком Арапину и, победивши га, на султаново питање чиме да га награди, затражио је онолико земље колико може за дан да објаше. Султан му је учинио по жељи, а Вучур је одабрао земљу у Гатачком пољу, 200 квадратних километара! Његов син Марко населио се у Самобору, где је поправио порушену цркву посвећену Светом Арханђелу и посветио је Светом Сави, породичној слави, и данас слави Деспића.
   Од четири Маркова сина постала су четири братства: Слијепчевићи, Старовићи, Поповићи и Давидовићи. Има их и у Самобору, око 60 кућа, и толико исељених по Босни и Херцеговини, Шумадији и Војводини. Од њих су у Сарајеву две најстарије и најугледније породице – Деспићи и Јефтановићи.

                                Обедовање златним кашикама

    Како је дошло до презимена Деспић? Један од Слијепчевића, Риста, дечак из Самобора, села близу Гацка у Херцеговини, где су се населили они Косовчићи, дошао је око 1750. године у Сарајево да учи школу и ћурчијски занат. Ту се оженио девојком Деспом, покћерком власника хана у коме се настанио. Претпоставља се да је Деспа била богатија, вероватно и нешто старија од мужа, а свакако „глава куће”, судећи по томе што је, неуобичајено и данас, поготово у оно време патријархата, њено име постало основа и за доцније породично презиме које је остало када је Деспа умрла, 1782. године. Прво се говорило: Деспини синови, па касније Деспићи. Један од унука Деспе и Ристе, Јово, прадеда је наших академика Александра, хемичара и технолога, и композитора и педагога Дејана Деспића, угледних потомака угледне породице (Александар Деспић, својевремено председник Српске академије наука и уметности, умро је 2005. године у Београду).

          
                      Пријатан спој двају стилова, оријенталног и западноевропског

    Јово је већ имућан трговац, заједно са синовима увози и извози разну робу, највећим делом тргује крзнима. Извозило се и на Исток (Цариград, Скопље), у Бугарску, а такође и на Запад. Иду на сајмове, зидају ханове и магазе. Млади одлазе у Беч трговачким послом, да уче немачки језик и трговачку рачуницу. Заједно с осталим рођацима, а било их је подоста, све способни, вредни и угледни људи, Деспићи су имали и веома добре везе са грађанима других вероисповести. Од муслимана су понекад зајмили знатније суме новца, поготово кад се радило о трговању са Цариградом, а увек су се „пазили и са фратрима”.
    Као посебан доказ за тако срдачне везе наводи се податак да је фра Грга Мартић, када је умро Хаџи-Јово, био у погребној поворци обучен у свештеничко рухо и да је том приликом одржао говор. Трудили су се такође да одржавају добре везе и са страним конзулима у Сарајеву. Познато је да су Деспићи, после смрти аустријског конзула, из његове заоставштине купили прибор за јело од сребра. Тада се у народу причало да су Деспићи толико богати да „једу златним кашикама”. Записано је и да су „од Француза”, вероватно од француског конзула, купили трпезаријски сто са столицама и ормарић, украшене интарзијом и са мермерном плочом.

                                                Човек с фесом

    Међу тим Деспићима најзначајнија личност био је Максо. Због посете Христовом гробу (два пута) пуно име му је било Хаџи-Максо Деспић. Иначе, сви у Сарајеву, као и његова породица, звали су га Бабо. Због угледа породице и свог, Бабо је за време турске управе био именован за хазнадара (државног благајника) у Сарајеву. Било је уобичајено да мандат траје годину дана. Међутим, после извештаја ревизионе комисије из Цариграда, мандат је Макси Деспићу продужен још годину дана. Као угледан грађанин, у делегацији с митрополитом Савом Косановићем ишао је у Русију због прикупљања прилога за изградњу нове православне цркве у Сарајеву. Касније је Јефтан Деспић знатно допринео прикупљању материјала, уређењу и оснивању Музеја српскоправославне цркве у Сарајеву, 1890. године.

ОЗБИЉАН ЧОВЕК Једног дана, кад му је било седамдесет година, вратио се Бабо Максо из свакодневне шетње по Башчаршији. Кћи Даринка му је отворила врата и иза њега угледала амалина с мртвачким ковчегом на леђима. „Црни Бабо, што ће ти мртвачки сандук?” „Ћути, дјевојчице, озбиљан човјек мора мислити и на свој одлазак.” Тако је сандук доспео на таван и чекао свој час. Када му је било деведесет три, опет се Хаџи Максо вратио из редовне шетње са Башчаршије и кћерки рекао: „Е, дјевојчице, ја ћу ти данас умријети.” „Хајде, Бабо, не будали, што ћеш умријети? Видиш како си здрав и прав!” „Ништа ти не брини и немој да се секираш. Човјек мора отићи кад му дође вријеме. Него, дај ми чекић и један повећи јексер.” „Што ће ти, забога, сада чекић и јексер?” „Ништа ти не питај, већ учини што ти кажем.” Затим је узео велики славски свећњак и закуцао га за дугачки трпезаријски сто. „Када умрем, па ме мртвог положите на овај сто и навали светина да ме обилази, неко би могао да обори свијећу, па би кућа могла да се запали. Него, дјевојчице, склони ону златну иконицу са полице, јер би је у тој гужви когод могао макнути!” Онда је лепо ручао, по обичају се прекрстио док је устајао од стола, легао на диван, заспао и више се није пробудио.                                                               (Из казивања академика Александра Деспића,                                                                                                         унука Бабе Максе Деспића)

   Као што је с још четворицом угледних Срба заступао своју општину пред турским властима, тако је Бабо за време аустроугарске окупације био градски већник, затим је водио ресор дуванске производње, а 1878. године путовао је у Беч и Пешту као члан „поклонствене депутације која је цару Фрањи Јосифу изразила народну благодарност за ослобађање (од Турака), а с тијем и вјерност поданичества”. То га није спречило да се са осталим Деспићима и истомишљеницима из редова српског и муслиманског становништва бори против анексије.
    У монографији о кући Деспића и породици која је у њој живела (издање Музеја Сарајева 2009) пише:
    „Он је био нека врста институције у старом Сарајеву. Анегдоте о њему препричавале су се дуго после његове смрти, а нешто је бележио и сам и објављивао у месним новинама у виду „записа старог Сарајлије”. Описао је и своја два путовања на хаџилук којима се, нажалост, траг изгубио.  Иначе, у време када се споро и дуго путовало, када је од Сарајева до Брода требало седам конака, Бабо је волео да путује, па је, осим уобичајеног пута по трговачком послу у Беч и Цариград, посетио и Санкт Петербург. Тамо га је ухапсила полиција, када га је затекла како својим кишобраном премерава дужину топа чија га је величина задивила.
    Леп, стасит, увек пажљиво одевен, какав се појављивао на улицама Сарајева, он је до краја живота носио фес, што је био грађански обичај у турско време. И када су, по аустроугарској окупацији, сви скинули фес, Бабо није хтео. Говорио је:
    „Не приличи озбиљном човеку у мојим годинама мјењат капу!” О томе је његов унук Александар Деспић говорио:
    „Кад год сам се тога сетио, питао сам се шта га је навело на такав став. Да ли је то био револт на насилну промену односа, до чега је дошло аустроугарском окупацијом, или жалост због нестанка једног света у коме се родио, на који је био навикао и у коме се био сасвим добро снашао. Желео је да остане оно што је био, без обзира на то што је турски свет замењен европским, који је, без сумње, требало да му далеко више одговара. Тако је с фесом дочекао и распад Аустроугарске и у првој га Југославији носио све до смрти.”

          
                   Најзначајнији међу значајним Деспићима, Максо са женом и кћерком

    Његова сахрана била је својеврсни догађај у Сарајеву. Погребна поворка кренула је од куће на Обали до Старе православне цркве, где је одржано опело, а одатле, кроз цео град, до гробља на Кошеву. Говорило се да је „Бабо желио да се сахрани у простом јеловом сандуку, да сав свијет види да смо у смрти сви једнаки и да нико ништа са собом тамо не носи.”
    Оно што су тадашњи посматрачи уочили јесте да је у поворци било много муслимана („све се црвенило од фесова”), што очигледно говори о међусобном поштовању некадашњих становника Сарајева.

                                                И исток и запад

    Никола, син оног дечака Ристе који је у Сарајево дошао да учи занат а који се потписивао именима оба своја родитеља – Ристић-Деспић – купио је око 1760. године масивну кућу на десној обали Миљацке, у једној од најстаријих махала у Сарајеву, званој Латинлук. Једна улица у тој четврти у којој се налази улаз у кућу и данас носи име по овој чувеној сарајевској трговачкој породици. Иначе, ово насеље помиње се у најстаријим османским изворима, а у њему су становали сарајевски католици и Дубровчани, а касније и православни.

МАКСИН ТЕВТЕР Робе је у дућанима и магазама Деспића било разне. Муштерија – много. Неки су робу плаћали одмах, неки су је узимали на вересију, па да, по договору, плате касније. Све би се то уписало у тевтер, педантно, као у најсавременијим рачуноводственим књигама: име, презиме, датум, цена, врста робе, затим интерес који се плаћа за онолико дана колико се са муштеријом договори, онда рубрика „дао – примио”, све евидентирано у грош, ко шта има примити, шта дати, интерес, салдо, примио по момку, вересија, у готову, све чисто, краснописом исписано црним тушем. Роба је, на пример, разна: миликерц свеће 9 комада, 1 свилена амбрела, 1 тас за сладко, 2 аршина кадифе за Мару, пар нанула Јови, 1 пушка двоцјевка фина, 1 камђија за араба, 1 ризма артије, 2 феса, пола оке бурмута, за срушени дувар градње, шлајер мрки, сисица /цуцла/ за дјецу, шенице, јечма, зоби, 14 и по драма шермета златног, г. Владици за службу.... Муштерије, такође, разне: и угледна сарајевска породица Бесаровић, и Пава терђуман /преводилац/, и г. Хијероним Канцлер из пруског конзулата и Ника Кракић тишлер, и господична Персида учитељка, и Мустафа ефендија Еврак, и Папо Јаудија, и архиђакон Паисије, и Мујага Машић, и Димитрије Николиновић ћурчија, и Ибраим Карчић из Вишеграда... сви су у Тевтеру Хаџи Максе Деспића једнаки.                                       Изводи из свеске – књиге у којој је Максо бележио трговачку вересију

   Кућа је имала подрум, собу у приземљу и једну на спрату. Убрзо купује и суседну кућу, обе повезује заједничким кровом и диванханом (дневна соба), а онда ће Јово, наследник Николин, доградити још једну и све обухватити јединственом фасадом у духу академизма, са венцима и пиластрима. Отворена диванхана у приземљу добила је лукове, а овај складни низ поновљен је и на спрату, све је спојено истим кровом и тако је овај комплекс Деспића кућа добио јединствен архитектонски израз.
    Међутим, у великом пожару 1879. године кућа је прилично оштећена, па је тадашњи власник, Јовин син Максо, довео мајсторе из Брода и средио кућу, дајући јој данашњи изглед. Колонаде у приземљу затворене су стаклом и дрвеним рамовима, с прозора су скинути гвоздени капци, диванхана на спрату зазидана је и опремљена модерним двокрилним двоструким прозорима, све то као резултат нове оријентације у градњи, окренуте према европским узорима, по којима се градило модерно Сарајево.
    Кућа је кроз деценије мењала власнике, све док породица није 1969. године Деспића кућу поклонила Скупштини града Сарајева, тачније Музеју града, под условом да се у њој отвори изложба на тему културе становања старе српске трговачке куће. Данас је Деспића кућа депанданс Музеј Сарајева, али је тридесет година била затворена за посетиоце.
    Зграда је до краја 2001. године била дотрајала, а сви дотадашњи делимични радови с малим улагањем нису били од велике користи.
Захваљујући Фондацији културно-историјског и природног наслеђа Босне и Херцеговине, обновљена је и предата на употребу Музеју Сарајева.

                                     Богатство међу зидовима

    Као и њен спољашњи изглед, тако је и унутрашњост ове значајне сарајевске куће пријатан спој двају стилова: оријенталног и западноевропског. Размештено по бројним одајама, покућство су чинили мусандре, рафе, шкрабије, сећије, пешкуни, бакарно украсно посуђе и скупоцени персијски теписи, пиротски и анадолски ћилими, брусали јастуци, украсни пешкири. Све је грејала велика пећ с лончићима, али су по собама стајали венецијанско огледало, француска комода и секретер, енглески и француски сатови, трпезаријски сто за ручавање од махагонија за 24 особе, лустери, лампе, порцелан, фино стакло, кристал и сребрнина, кинеске вазе и јапански тањири. Зидове су красиле иконе, сребрна кандила, уметничке слике и урамљене породичне фотографије.
    За сакупљање уметничких дела био је заслужан Перо Деспић. Између осталог, он је у Бечу упознао Пају Јовановића и од њега наручио слику „Арнаутка”, платно које се данас чува у Музеју Сарајева. Византијску икону Христовог убруса из Венеције је донео Никола Деспић, прадеда Пере Деспића и за њу платио 300 дуката. Икону Светог Саве купио је у Јерусалиму Максо Деспић, крајем 19. века. На сребрном кандилу угравирана је година израде, 1786.

                                 Комедије и весели игрокази

    Поред тога што су здушно учествовали у културном животу града, у раду Српског просветног друштва „Просвјета” и Певачког друштва „Слога”, где су били и легатори, Деспићи су половином 19. века основали и прво српско грађанско позориште, и то у својој кући. О томе је често писано, па су тако сачувани подаци о сијелима на којима су, нарочито у зимским вечерима, читана одабрана дела српске књижевности, рецитоване родољубиве песме и вођени дуги разговори.
    „Велика соба” или диванхана, толико велика да су „у њој кадрил могла играти 32 пара”, у исто време била је и читаоница и соба за сијела, али и позоришна сала у којој су се приказивале искључиво комедије и весели игрокази Стерије Поповића и Косте Трифковића. Кулисе и нешто сценских реквизита браћа Деспићи наручили су у Бечу, а завесу с приказом Вилхелма Тела како ослобађа Швајцарску купили су од енглеског конзула Холмса.

ХАЏИЈИН ТЕСТАМЕНТ Тестамент је, наравно, такође благовремено написао, 1921, шест година пре смрти: Када ми дође суђени дан и оставим овај лаживи свијет, нека моји сродници и пријатељи овако изврше моју посљедњу жељу и вољу, да другачије не буде него овако по мојој жељи: 1) Имам у моме долафу све што треба за погреб, а то је кошуља и гаће, чарапе, у чему сам се купао у Јордану, и једна боца свете воде са Јордана, да ми умију образ и руке. 2) Један бијели, небојадисан сандук, под главу један јастук напуњен талашом и више ништа, да ме покрију по лицу са једним бијелим покровом донешеним са Јерусалима, теспиљ и икону на прса, и онда је све готово. Одмах да се стави капак од сандука и заклопи, да ме нико не гледа и од мене прави изложбу. 3) Пред иконе на под простре се серђаза Шпирина и сандук на поду на серђази, више главе на црном табаку један чирак, једна свијећа и кадионица кућна, бакрена, нећу да се узима туђа сребрна. 4) По капку сандука да се покрије, има један велики покров јерусалимски бијели, и рајснегли (клинчића) да се прионе по капку да не спада. 5) Сваки пријатељ код куће који дође, нека се само прекрсти и да не сједи поред мене мртва. 6) Пошто будем спремљен кроз 3–4 сахата да ме однесу у цркву и оставе у цркви да преноћим. Два или три сиромаха нека буду у цркви за добру награду. 7 ) У цркву нека дођу кола црна са два коња треће класе, свештеник само један у црној одежди, петоро дјеце са чирацима у црним одеждама. 8 ) Један крст дрвени више главе на гробу да се усади са натписом „Хаџија Максо Деспић”, без црног шлајера на крсту и све без икаква цвијећа. 9) Код куће увече да нико не долази да сједи и да пуши, пије кафу, ђумбусе отвара, смије се и вришти као да је свадба и весеље – то не чине дивљаци у Африци, што се ради у нас у Сарајеву, када мртвац лежи у кући. У паметног народа ко дође на сажаљење ни кафа се не пије. 10) Посмртнице да се не праве никако, да се јавља свој Европи: умро је Максо Деспић. То је будаласта мода. 11) У цркви да се подијели родбини у руке 66 свијећа са Јерусалима, које су биле запаљене на Христову гробу, оном светом ватром која се износи са Христова гроба сваке године на Велику суботу у пола дана. 12) Црнину за мном као жалост нико да не носи. 13) Шест фијакера треба да се родбина врати са гробља. 14) Има обичај да мртваца обриче, бербер га обрије, намаже га пудром, набијели, образе нарумени и губице намаже кармином, обуку му фрак и ципеле од лака, црне пантоле, као да се спремио на бал, сачувај Боже – то се код Максе догодити неће. 15) На кола цвијеће и венци не смију се метати и китити. 16) Четири парастоса (опијела) у години по Православљу учинити, и то сва четири на гробу, а код куће не смије бити никакав скуп ни гозба. Кроз мојих 60 година младога живота у Максиној кући је најмање сто персона и више сијелило, бивала формална позоришта, давале се представе са војничком музиком, како би боље госте своје задовољио. Свему на овоме лажноме свијету има свршетак и крај. За то Максо у миру да почива у гробу свом. „Накуцо се чаша, напјево пјесама, напио се раја са медних усана, сласти нема којој сам ја прашто, па ако ми душа гори, барем има зашто.” Максо је провео овај лаживи свијет у сваком весељу и изобиљу 60 година (сада му је 84), путујући обишо пола свијета, науживо се сваке сласти и љепоте, мало да ће ко скончати свој живот тако као Максо. Макси је Бог дао сва блага овога свијета у сретној његовој дјеци и породу, које оставља послије себе, па да и они буду дика и понос на услугу српскоме народу. Послије моје смрти остављам сиротињи без разлике вјере – оној сиротињи да се подијели која не проси по сокаку, него онима који на године сједе код куће немоћни, стари и болесни. Велики Петар, цар руски, обуче једном просјачке хаљине, узме штап у руке и просио је осам дана, када се вратио у двор донио је ситно 200 рубаља, рече жени, царици: „Да бијах још осам дана просјак, остао бих посве у просјацима – добро се живи, свијет даје, а бриге никакве!” Српској сиротињи 1000 (хиљаду) динара – Колу српских сестара. Римокатоличкој сиротињи 500 (пет стотина) динара. Муслиманској сиротињи 500 (пет стотина) динара – друштву Мерхамет. Јеврејској сиротињи 500 (пет стотина) динара – друштву Социјетад де визитар Дољентес. Ова моја наредба служи само за мене, а нека буде поука свакоме живоме брату и пријатељу, који буде имао свијести и здравога разума у глави. Человјек јако трава, дни јего јако цвет селни тако процватет. Амин. Сарајево, 29. марта 1921

   Позорница је била састављена од школских клупа покривених даскама, док су за гледаоце, уместо столица, употребљавани велики јастуци стављани испред бине. Публику су чинили сродници и пријатељи породице Деспић, по стотину и више званица, али послуга, која их је пратила с фењерима, није смела да се уводи, „због тескобе”. Глумци су у прво време били искључиво мушкарци, учитељи и трговачка омладина, који су играли и женске улоге, док се нису ослободиле и младе учитељице из сарајевских српских школа и поједине девојке из трговачких породица.
    Записи кажу да је „главни глумац, нарочито добар у тумачењу комичних ликова” био млађи Бабин брат, Мића Деспић, деда наших академика Александра и Дејана Деспића. Учећи трговачку школу у Бечу, имао је прилике да гледа многе позоришне представе, па је по повратку у Сарајево своје одушевљење за глуму и театар свакако пренео и на своју најближу околину, пре свега на старијег брата Максу. Тако је ово аматерско играње убрзо постало „прворазредно културно збивање у Сарајеву”.
    „Послије комада играло би се и пјевало до зоре”, записао је Бабо Деспић.
Овако је, укратко, некад живела угледна и удобна кућа Деспића и њени поштовани станари.

Аутор: 

Светлана Ненадовић

број:

• 3138 , Politikin Zabavnik

Три прашке легенде

ПОЉУБАЦ, ЉУБОМОРА И ГЛИНЕНИ ЏИН

Приче о сиромашном трговцу који је и када је постао богат сањао сиромашни Праг, о Гвозденом витезу што се појављује једном у сто година и Голему, несрећном џину од глине...


                                              Праг, град препун знаменитости и легенди

ријатељски, родбински, дипломатски пољупци – расипајте их и примајте слободно. Али, имајте у виду да они други, они који би могли да буду љубавни, у извесним приликама навлаче маску мача судбине. У том случају, ма колико тешко било унапред их препознати, чувајте се искушења како год знате и умете. Једна стара легенде из града Прага говори управо о томе. То је легенда о принцези палих анђела и њеном изабранику.
    Дакле, некада давно у јеврејској четврти града Прага живео је сиромашни трговац-торбар, путујући продавац. Сиромашак је с великом муком успевао да прехрани жену и двоје мале деце. Премда врло скромни, стално су му нешто тражили. Углавном храну. Али, одјек њихових молби и вапаја оцу породице одзвањао је у мислима и срцу. И тако, једнога дана, овај јадник одлучио је да потражи срећу у Земљи вечног лета. Сећао се како му је отац некада приповедао о тој Земљи с оне стране великог мора, о Земљи у којој влада вечно лето. Тамо чак печено кестење пада с дрвећа! А трешње су биле велике као дечје главе! Злата беше толико, да га је било могућно добити за мало рада... Поврх свега, становници Земље вечног лета толико су лењи, да ништа не умеју да раде. Зато су им управо предмети које је продавао сиромашни трговац, били више него драгоцени. Игле, конци, лонци, тањири. Отац сиромашног трговца из Прага стигао је својевремено до Земље лета и обогатио се, међутим, приликом повратка, олуја је насукала брод на стену, па је лађа са читавим богатством потонула. Отац се вратио кући још сиромашнији, а поврх свега и болестан. Док је био дечак, он му је на самрти о свом животном бродолому више пута причао, упозоравајући га да никада не путује морем.


                  Принцеза је молила за само још један једини пољубац од кога ће да живи срећно
                                                                       до краја живота...

евоља трговцу торбару није дала мира, па се и он, опростивши се са децом и женом упутио ка земљи Вечног лета као слепи путник на великом броду. Авај, после два месеца, недалеко од циља путовања, одједном је избило страшно невреме и укратко, брод је потонуо. Убеђен да ће и он умрети, сиромашни трговац се препустио таласима. Из мрачног неба изненада се појавио огромни грифон, животиња орловске главе и крила са телом лава, те је зграбио прашког трговца и понео га са собом.  Освестио се тек када је треснуо о земљу. У ствари, није то била земља, већ тераса. Погледавши око себе, у први мах, је помислио да сања. Налазио се у дворцу чије су куле биле од слоноваче, а цигле од рубина и дијаманата. Врата су била од сребра, а степенице од смарагда. Био је запањен. У велелепној просторији налазио се кревет прекривен свиленом постељином. На кревету је лежала прелепа девојка златне, коврџаве косе.
    „Ко си ти странче?” – упитала је лепотица.
    „Ко си, да си, осуђен си на смрт. Још ниједан странац није ушао у ову палату, а да је остао жив. Сурови закон мога оца наређује свим странцима да сместа буду погубљени чим дођу овде. Налазиш се у краљевству  Шедим, земљи палих анђела, боље речено злих духова! А мој отац је управо њихов краљ.”
    „Ох, прекрасна девојко, па Ви сте налик правом анђелу. Поштедите ме!”
    „Наше жене су научене да краду децу из колевки обичних људи. Тако су пре много година украле и моју мајку. Када је порасла, мој отац се толико заљубио у њу, да је заборавио да она не припада злим дусима. На нашу несрећу, умрла је доносећи ме на свет. Зато ме отац мрзи и посећује само једном годишње. Стога, остани са мном, ожени ме, и то ће ти спасити живот!”

анут принцезином лепотом, а ношен жарком жељом да даље поживи, прашки трговац пристаде на договор. Заказаше раскошну свадбу. Истини за вољу, у почетку су живели врло срећно. Принцеза Шедима била је заљубљена, а и прашки трговац уживао је у њеним дражима. Ни он није био равнодушан! А онда је једнога дана, ипак, почео да му недостаје Праг. Не само Праг, не само рођаци и пријатељи, већ на првом месту његова деца и његова жена. У сну би сваке вечери одлазио у четврт у којој је живео; чак је међу миомирисама богатог краљевства кроз сан осећао познату мемлу бивше сиромашне собице. Чинило му се да га његова дечица дозивају.
    Принцеза је била веома паметна. Седећи крај његовог узглавља, као на длану, могла је да му прочита снове.
    „Опет си сањао твоју породицу. Попустићу пред твојом носталгијом.  Ускоро долази мој отац и боље је да те не види. Отпутуј у Праг, али обећај да ћеш се тачно за годину дана вратити.” – рекла му је једног јутра.
    „Обећавам!”, узвратио је прашки трговац.
     Дала му је велику златну шипку да понесе породици и позвала грифона. Промрмљавши нешто на уво животињи, рече му на растанку:
    „Врати се, јер си то обећао.”
    У том тренутку трговац је осетио како су га шчепале канџе и како се одвојио од земље. Брже него што је мислио угледао је прашке торњеве и месец између њих. Грифон га је убацио у оџак некадашње куће.
       
Старо прашко јеврејско гробље из 14. века у коме су сахрањени људи у три слоја, место где
                                                   наводно почива и несрећни трговац

зненађење жене и деце убрзо се претворило у одушевљење. Кад га је упитала зашто се толико задржао на путу, трговац је прећутао да се још једном оженио и само јој је показао шипку од злата. Слагао је да је тамо продао толико игала и конаца, па лонаца... Жена је, наравно, поверовала. Већ сутрадан, мир се вратио у кућу и све је било дивно. Трговац више није ни имао потребе да се бави трговином. Наиме, шипка се стално повећавала. Како би одсекао део, она би се за тај део продужила. Почео је да проучава старе књиге мудраца и ускоро су га сматрали мудрим и угледним човеком.
Могао се заклети да време протиче све брже и брже. Десило се нешто врло занимљиво. Некадашњи сиромашак заборавио је да је икада био у Земљи вечног лета. Заборавио је чак и лепу принцезу. Обећање му стога више није ни падало на памет.
    Једне благе вечери, док се враћао кући с молитве, с неба тачно пред њега слетео је велики грифон:
    „Размисли о обећању. Оно вреди колико и твој живот.”
    „Толико је брзо прошла ова година! Замоли господарицу да ми допусти да останем још годину дана.”
    Грифон је одлетео. Изненађење га је чекало већ следећег дана. У зору, чим је крочио из куће, у својој улици угледао је принцезу. И у Прагу је била једнако лепа као онда, у Земљи вечног лета.
    „Заборавио си на обећање. Ја сам твоја жена.”
    „Овде су ми и жена и деца. Остави ме да мирно са њима живим”, преклињао је трговац.

ринцеза је пристала да заједно оду код рабина који је тако сазнао за ову невероватну причу. Потврдио је да други брак није био пуноважан, будући да је човек био ожењен када се поново венчао. Ни трговац, а ни рабин нису очекивали да ће се једна тако лепа жена расплакати. Сузе су текле низ њено лепо и тужно лице. Када се најзад смирила, рекла је некадашњем мужу да јој услиши само једну једину жељу. Да се само једном пољубе. Рекла је да ће јој сећање на тај пољубац бити довољан да проживи остатак живота у спокоју и срећи. Трговац је пристао.
    Додир принцезиних усана било је последње што је доживео на овом свету. Пао је мртав. Како пише у старој књизи прашких легенди из 1846. године, грешни трговац-мудрац и двоструки муж сахрањен је на старом прашком гробљу. Принцеза Шедима нестала је изненада како се и појавила, и нико је никада више није видео живу на земљи.


                                ВИТЕЗ ОД ГВОЖЂА

  Платнерској улици, у Старом граду, у Прагу, на самом углу, пре много векова, постојала је кућа у којој је живела једна девојка. Њен љубљени беше храбри витез. Имао је утисак да љубав према девојци треба да чува као најузвишенију реликвију. Неко би можда рекао да је био превише љубоморан, да је љубав према девојци опседала све његове мисли. Како год. У одређеном тренутку, учинило му се да девојка гледа са прозора своје куће у неког другог. За њега је тако нешто било неподношљиво.  Избезумљен од љубоморе, посекао је мачем. Пре него што ће испустити последњи уздах, девојка, свесна да је изабрала погрешног човека, изрекла је страшну клетву.
    „Када умрем, Ви ћете се претворити у кип од гвожђа све док се нека друга јадна, невина двојка не буде сажалила над Вашом судбином!” – прошапутала је прашка лепотица.
    Девојчина клетва садржала је и следећи, тешко остварљиви услов. Да Гвоздени витез може да се уз помоћ велике и чисте љубави поново претвори у човека од крви и меса само током једне једине ноћи, сваких сто година.

            
              Статуа посвећена Гвозденом Витезу који се, уз шкрипу зарђалог гвожђа,
                           појављује сваких сто година тражећи љубав племените девојке

ролазиле су године као и столећа. У кући су се смењивали власници и станари. Напослетку, нико се готово више није сећао зачараног Гвозденог витеза и његове љубоморе. И тако, после много година, у кућу се уселила удовица са својом лепом кћерком. Мајка је била одважна и причљива, а кћерка права супротност. Једне ноћи, док је мајка спавала, а кућом владала тишина, девојка је шила у салону, поред петролејске лампе.    Изненада је на потиљку осетила ледени дах. Светлост у лампи је задрхтала, девојка је бојажљиво подигла поглед. Није видела ништа, само је чула шкрипање старог гвожђа. Међутим, убрзо се појавио човек, велика људска фигура у стринском оклопу. Човек, чије је лице скривао визир шлема, носио је дугу црну пелерину до земље. Десну руку у гвозденој рукавици ослонио је на мач.
    Као што може да се претпостави, девојка је занемела од страха.
    „Немој да се плашиш. Ја сам Гвоздени витез. Такав сам јер сам проклет због ужасног злочина који сам против своје истинске воље давно починио.   Само добра девојка као ти, може да ми помогне. Желиш ли то да учиниш?”
    И даље дрхтећи, девојка климну главом.
    „Имаш племенито срце”, уздахну Гвоздени. „Доћићу поново сутра током ноћи, али ником ни речи о нашем сусрету!”
    Поново се зачула шкрипа старог гвожђа и Витез нестаде.
    И даље уплашена, девојка потрча одмах у мајчину собу и све јој исприча.
    Следеће ноћи, уместо младе кћерке, у соби је поред петролејке седела мајка. Храбро је погледала витезу у очи.
    Није јој наудио. И даље је осећао неподношљиво кајање због онога што је пре више векова учинио. Зато је само уздахнуо:
    „Ах, још следећих сто година!”
   Затим је нестао.

а углу Плантерске и Марианске улице, у 19. веку подигнута је нова кућа, будући да је стара срушена. Испред куће, вајар Ладислав Шалоун, направио је велику статуу Гвозденог витеза који се наводно појављује једном у сто година. Сведочанства о његовим узалудним доласцима, преносе се са колена на колено. Још се није нашла девојка чистог срца која би пристала да му узврати љубав. Његов грех превелики је и тежак за праштање, а клетва озбиљна.
    Питање је да ли ће ико икада успети да је поништи!
    Зато, када чујете шкрипу зарђалог гвожђа иза себе, без обзира да ли шетате можда прашким или улицама неког другог града, не плашите се, већ размислите да ли сте можда и сами некада исказали прекомерну љубомору и својим речима учинили исто што је својевремено витез учинио мачем. И имајте у виду да је и љубомора само један облик страха.


                                             И ДОБРО И ЗЛО

ада су Јевреји стигли у Праг, краљ им је одредио место где ће подићи своје куће и богомоље. Наравно, најпре су желели да саграде синагогу. После жучних расправа, сагласили су се да синагогу саграде у старом делу града, на брдашцу. Убрзо су почели радове. Брдашце су почели да откопавају од врха и када су откопали тај истурени део земље, врло су се зачудили. Набасали су на кров! Испоставило се да је испод брежуљка већ лежала изграђена синагога. Дакле, била је истовремено и стара и нова. Толико су били срећни, да су престали даље да копају. Тако је и до данашњег дана прашка синагога једном страном остала испод површине земље. Из тог времена, потиче и њено име. Стара, а нова – Старонова синагога.


     Старонова синагога, најстарија европска јеврејска богомоља, у којој је, према легенди,
                                    у поткровљу рабин Лев крио Голема, човека од глине

    Током 16. века, мудри рабин Лев успевао је, бар тако каже легенда, више пута да невоља спасе људе који су живели у прашкој Јеврејској четврти. Наравно, био је свестан чињенице да неће довека живети, па је бринуо ко ће бити његов наследник. Читао је ноћима, изучавао древне књиге, и најзад је успео да нађе оно што је тражио. Одлучио је да ствари натприродно биће, обдарено надљудским моћима, а пре свега - огромном снагом. То биће требало је да помогне Јеврејима у тешким тренуцима које су преживљавали. Двојици најбољих ученика рабин је објаснио какве су му намере, па су потом заједно отишли рабиновој кући. Право у његов подрум. Ту су од земље направили велики фигуру која је личила на човека. Назвали су га Голем – што је означавало материју без облика.  Када су га направили, рабин је једном од ученика рекао:
    „Ти, који имаш жестоку, ватрену нарав обиђи око Голема седам пута изговарајући свете речи!”
    Док је он кружио око човека од земље, Голем је почео да се суши, а кора је постајала светлија.
    „А сада пођи ти који имаш природу воде”, нареди рабин другом најбољем ученику.

зговарајући чаробне речи, младић је ишао око стола на којем је лежао Голем. Врела глина хладила се са сваким кораком младића. Најзад је његова кожа попримила боју и мекоћу коже човека. Напослетку је сам рабин стао крај Голема и гласно почео да узвикује свете а тајне речи. На челу му је урезао реч емет, што значи истина и ставио парче пергамента у Големова уста. Човек од глине почео је најпре да се тресе, а затим је отворио очи. Када је устао, његова рамена додиривала су таваницу. Неко би рекао да је прави човек! Међутим, није умео да говори. Тајну речи није познавао. Чак ни рабин томе није могао да га подучи. На брзину су га обукли, те га је рабин представио својој жени:
    „Ово је наш нови слуга помоћник. Име му је Јосиф. Живеће овде, у нашој кући, а помагаће и у синагоги.”
    Преко дана Голем је заиста и помагао, а ноћу је кружио Јеврејском четврти и водио рачуна да се никоме ништа непријатно не догоди. Био је заиста вредан и необично снажан!

ре вечерње молитве у петак, уочи Шабата, рабин је Голему вадио парче прегамента из уста како би се одморио. Уколико то не би учинио, Големова огромна снага могла је да се претвори у разарајућу силу.  Једнога дана, рабинова најмлађа кћерка изненада је оболела од неке непознате тешке болести. Узалуд је отац седео крај њеног кревета и молио се. Бивало јој је све лошије. Онако узнемирен, рабин је у петак увече отишао на молитву у синагогу, потпуно заборавивши на Голема.
    За то време, Голем је послушно седео на својој столичици. Било му је јасно да је дошао час када би требало да се одмори, а снага је у њему све више киптела. Изашао је из рабинове кухиње и кренуо улицама. Рушио је све пред собом, чупао прозоре и врата на кућама, кидао гране са дрвећа. Напослетку се вратио рабиновој кући где је уништио сав намештај. Постајао је све бешњи. Када му је јављено шта ради Голем, рабин се брже-боље вратио кући, прекинувши молитву, што је представљало недозвољени чин. Имао је шта да види. Сместа му је викнуо да се смири и извадио прегамент из уста. Џин од глине је истог трена заспао.
    Вративши се у Старонову синагогу, рабин је чак два пута прочитао деведесет други псалм, како се ни у једној другој синагоги то никада не би десило. У међувремену, рабинова кћерка је на чудесан начин потпуно оздравила. Њему је било јасно шта је све могло да се догоди да није стигао кући на време. Пренели су Голема из рабинове куће на таван Старонове синагоге.

            
                   Голем је растао и растао, постајући већи од Старонове синагоге

ва тројица су стали иза његове главе и уназад почели да изговарају свете речи. Јасно се видело како слабост обузима његово огромно тело. Напослетку рабин је узео комадић пергамента из Големових уста и унатрашке почео да кружи око њега. Кожа му је постала мрка, а тело непокретно. На столу је остала само гомила глине.
    Сутрадан је рабин обавестио жену како је Јосиф одлучио да напусти Праг и да више неће да се враћа. Ученицима је забранио да одлазе на таван и покушају да поново удахну живот Голему. Ипак, један несрећник је то покушао. Наиме, неколико векова касније, до једног ученика допрла је легенда о Голему. Помислио је како би џин могао да му буде од помоћи да стекне богатство. На пергаменту је на написао тајне речи и знаке и упутио се у поткровље Старонове синагоге. Сакупио је земљу и обликовао је у тело, затим комадић пергамента ставио лутки од земље у уста...

олем је задрхтао, а потом отворио очи. Сео је за сто. Његово тело је расло и расло, чинило се да ће пробити кров Старонове синагоге. Ученик је брже-боље истргао комадић пергамента из Големових устију. У том тренутку, огромна фигура распала се. Земља је пала преко младића који је напао смрт испод гомиле осушене земље. Сахрањен на старом прашком гробљу недалеко од синагоге.
    Најновији споменик на прашком јеврејском гробљу потиче из 1787. године, а најстарији из 1439. године. На том истом месту где је у неколико слојева сахрањено око две стотине хиљада људи, стоји и гроб рабина Јехуде Лева бен Безлела (1520–1609), човека који је наводно од глине направио Голема, створивши тако и мит о добру и злу које доноси стварање. Али и схватање да оно што је створено понекад може да превазиђе свог творца, односно, да се дело претвори у нешто сасвим друго. Нешто што никако није смело то да постане.

Аутор: 

Мирјана Огњановић

број:

• 3145 , Politikin Zabavnik