ЛАЖЕМ, ПРАВИМ СЕ ПАМЕТАН!
Зашто лажемо? Кад дечје лажи постају опасне? Да ли је могуће излечење?
Размишљате ли некад о томе да ли говорите истину или често прибегавате лажима? Сматрате ли лаж оправданим начином опхођења? Можда и нисте увек свесни своје лажи, већ верујете како саопштавате сушту истину? Или мислите да ћете лагањем друге, а посебно блиске особе, поштедети непријатности и душевних боли? Јер, постоје тренуци и прилике кад нам се чини да би истина била страшнија од најстрашније пресуде...
„Лаж може да изазове бол сто пута јачи од копља”, каже древна афричка пословица. Нема сумње, склоност лагању, односно избегавање истинољубивости, сложена је и важна ствар не само за живот појединца већ и свих људи с којима ступамо у везу. Зато, покушајмо да будемо бар за трунчицу искренији према себи: будимо свесни себе и поведимо рачуна о томе кад и колико лажемо. И, разуме се, кога највише лажемо. Јер, од детиње лажи до митоманије пут може да буде и краћи него што мислимо.
Намерно изречена неистина
Да бисмо успели у том подухвату, потребно је да се обрачунамо бар с основним појмовима. Шта је то лаж, а шта митоманија? Како дечја лаж, као израз одређених нереалних жеља и магијског прихватања света, за кратко време постаје безочна лаж митомана?
Као и обично кад је реч о сличним питањима, у помоћ позивамо нашег верног саветодавца и сарадника, доктора Зорана Миливојевића, угледног психотерапеута. Занимљиво је да он лаж објашњава крајње једноставно, сматра да је лаж кад неко намерно прича неистину!
Јер, постоје и прилике кад лажемо несвесни да преносимо неистину. Причати неистину и говорити лаж није исто. На пример, неко нас слаже и ми поверујемо и затим то пренесемо другима као истину. Тада заправо не лажемо, премда и не говоримо истину.
„Кад лажу, људи то увек чине из неког разлога”, каже за читаоце „Политикиног Забавника” др Миливојевић. Разуме се, разлози су многобројни. Најчешћи су следећи: да избегнемо казну или неку другу негативну последицу по себе. Да бисмо друге поштедели непријатних осећања. Да бисмо варајући друге доказали колико смо паметни, а други глупи! Да бисмо остварили неку опипљиву корист. Да бисмо показали да смо вредна људска бића... Психотерапеут напомиње да је управо тај последњи разлог онај који одређену особу наводи на пут митоманије.
Реч је о томе да се неке особе осећају недовољно вредним као људска бића. Узроци се често крију у детињству. И зато, да би били исти као и други, или да би показали другима да више вреде, они измишљају приче у којима су из неког разлога важне особе и доживљавају пустоловине које су другима недоступне.
„Овакве лажи којима једно дете покушава да ’докаже’ другој деци да и оно вреди и да треба да га прихвате, називамо статусним лажима”, каже доктор Миливојевић. Управо због тога што је циљ да дете оствари одређени, висок положај међу вршњацима у вртићу или школи.
На пример, дете које живи само с једним родитељем и изгубило је везу с другим осећа се мање вредним од друге деце и почиње да смишља разне приче о животу тог другог родитеља. Ако је оваква лаж испричана уверљиво, нека деца у њу могу да поверују и мисле да неко ужива друштвени положај као што говори. И то је оно што подстиче особу да лаже. Нажалост, односно на срећу, особа која лаже бива раскринкана током времена... Из једноставног разлога што своју причу не може да поткрепи доказима. Још горе је кад једна особа једнима исприча једну, а другима другу причу, па кад се то сазна, свима постаје јасно да је реч о лажову.
Тада настаје још један мучан обрт: особа која лаже готово грозничаво покушава да нађе нове људе који не познају њен лош углед... Њима поново прича своју стару причу. Или неку другу. У сваком случају – неистиниту. Стално мења круг пријатеља и сарадника, стичући „нове најбоље пријатеље”.
Зоран Миливојевић сматра да управо због узбуђења које доноси лагање (да ли ће поверовати или неће), као и због тога што неки људи често поверују у лажну причу – бар накратко – лажов настави да лаже и лаже... И тако особа која покушава да придобије наклоност и поштовање других представљајући себе кроз лажне приче, наставља то да ради и током младалаштва. А затим и кад постане одрастао човек. И тако постаје прави митоман, потврђујући да је лаж као грудва снега: што је дуже ваљамо, то постаје већа.
Разговор лечи лагање
Реч митоман долази од речи митос (mythos), што значи мит или прича. Означава особу која показује склоност ка измишљању. Прави митоман измишља причу која је сложена, али у којој он или она игра главну улогу. У извесним случајевима митоман се тешко открива. С друге стране, то могу бити и „провидне” лажне приче о томе како је особа у ствари дете неке славне личности, или пак особе племенитог порекла, неке личности с естраде, из света политике... Некад митоман себе представља као особу која је писац кога ће ускоро открити, филмски редитељ који само што није снимио филм у Холивуду и слично.
Често је циљ приче коју митоман плете постизање важне улоге, па макар и кроз улогу „жртве”. Тада митоман измишља причу у којој је увек недужна жртва несрећних животних околности. Те сажаљења вредне околности оправдавају њено понашање... Слушалац је натеран да саосећа са „жртвом” и њеним патњама.
Како бисмо најкраће описали митомана?
„Митоман је особа која има склоност да често лаже, да преувеличава стварност и да себе представља у позитивном светлу, причајући измишљене приче као да су се стварно десиле”, објашњава доктор Миливојевић, напомињући да овај поремећај, нажалост, може да буде и знак неке озбиљније душевне болести.
Да ли је могуће излечити се од митоманије?
„Могуће је некога излечити од патолошког, болесног лагања, али једини услов јесте да и лажов то жели”, каже Зоран Миливојевић. „Најбоље помаже психотерапија или лечење разговором. Претпоставка је да је свако људско понашање логично, па тако и систематско лагање. Кроз разговор се открива логика особе која стално лаже. Открива се њена добит од лагања. Ако лаж служи томе да особа буде прихваћена, онда особа верује да кад не би лагала, кад би била каква заиста јесте, тада је људи не би прихватили. Психотерапија помаже да неко прихвати себе таквим какав је, да почне да верује да заслужује љубав, поштовање и прихватање других људи. Тада се губи потреба за лагањем.”
Другим речима, не треба се плашити да нас неко други неће волети ако нас угледа у светлу истине. У ствари, можда ће нас тада и више волети! У сваком случају, прихватање себе и других без болесног лагања, оглед је који би свако требало бар да покуша да спроведе. Па куд пукло да пукло.
Аутор:
Мирјана Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић- 3069 , Политикин Забавник
