Pravni fakultet. Amfiteatar. Junski ispitni rok. Studentkinja odgovara i stalno zamuckuje. Očigledno da je gradivo naučila napamet. Profesora to nervira, pa joj ponekad postavi dodatno pitanje ne bi li se uverio u njeno stvarno znanje. U jednom momentu on joj se obraća pitanjem: Koleginice, recite mi ko je napisao Dušanov zakonik? Ona zaćuta i nemoćno se zagleda u profesora. Dakle, ko ga je napisao, ponavlja on. Ona ćuti. Tup i lepljiv pogled uprt je u profesora. Koleginice, pobogu, pa to je kao kada bih vas pitao koja reka prolazi ispod savskog mosta, pokušava da joj pomogne profesor. Na ove njegove reči, njeno bespomoćno lice se u trenu ozari, pogleda pobedonosno u ispitivača i reče: Dušanov zakonik je napisao Sveti Sava!
Приказивање постова са ознаком greška. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком greška. Прикажи све постове
уторак, 18. јун 2013.
Umro je drug Tito
Četvrtog maja 1980. javljeno je da je umro Tito. Dopisnik "Politike" koji je živeo u mestu pedesetak kilometara udaljenom od Beograda, obuče odelo i odmah se uputi vozom u glavni grad. Pretpostavio je da će biti mnogo posla u izveštavanju koje sledi i želeo je da pomogne redakciji. Na beogradskoj železničkoj stanici naumi da uzme taksi.
Sačeka na ulici i čim ugleda jedan, iskoči ispred njega s podignutom rukom. Vozilo stade, a on uđe i reče osobi za volanom: "Do Makedonske, molim!" Automobil krene i on začuđen vide kako se vozač uputio prema autoputu, a onda pored Sajma nastavio za Banovo brdo. "Kuda ste to krenuli? Rekao sam da idete u Makedonsku ulicu", obrati se novinar taksisti. "Ali, ja ne znam gde je Makedonska!", odgovori mu vozač.
"Kako može taksista da ne zna gde je Makedonska?" "Nisam ja taksista, nije ovo taksi!" Zbunjeni novinar zatraži od vozača da stane. Onda izađe za trenutak iz kola, pogleda krov i tamo zaista ne ugleda oznaku za taksi. Valjda je odblesak sunca učinio svoje i prevario ga, kada je pomislio da je taj znak video na krovu automobila.
Ponovo sedne na zadnje sedište i upita čoveka za volanom: "Pa dobro, ako niste taksista, zašto ste me onda primili u kola i potom krenuli da vozite?" Odgovor koji je dobio: "Pa, Tito je umro!"
Ovo je jedna od najboljih priča koja opisuje atmosferu u zemlji početkom maja 1980.
Sačeka na ulici i čim ugleda jedan, iskoči ispred njega s podignutom rukom. Vozilo stade, a on uđe i reče osobi za volanom: "Do Makedonske, molim!" Automobil krene i on začuđen vide kako se vozač uputio prema autoputu, a onda pored Sajma nastavio za Banovo brdo. "Kuda ste to krenuli? Rekao sam da idete u Makedonsku ulicu", obrati se novinar taksisti. "Ali, ja ne znam gde je Makedonska!", odgovori mu vozač.
"Kako može taksista da ne zna gde je Makedonska?" "Nisam ja taksista, nije ovo taksi!" Zbunjeni novinar zatraži od vozača da stane. Onda izađe za trenutak iz kola, pogleda krov i tamo zaista ne ugleda oznaku za taksi. Valjda je odblesak sunca učinio svoje i prevario ga, kada je pomislio da je taj znak video na krovu automobila.
Ponovo sedne na zadnje sedište i upita čoveka za volanom: "Pa dobro, ako niste taksista, zašto ste me onda primili u kola i potom krenuli da vozite?" Odgovor koji je dobio: "Pa, Tito je umro!"
Ovo je jedna od najboljih priča koja opisuje atmosferu u zemlji početkom maja 1980.
Televizijski lapsusi
"Dobro veče, dragi gledaoci. Za večeras smo vam pripremili bogat program. Imamo izveštaj sa sednice Gradskog komiteta Saveza komunista, potom aktuelne vesti iz grada, zatim prilog iz beogradskog zoo-vrta, potom imamo reportažu sa karnevala u Rio de Žaneiru, tu je i naš gost – poznati pevač narodne muzike, a pripremili smo vam i još mnogo toga...", tako je voditelj najavio TV emisiju "Beogradska hronika" jedne večeri pre 25 godina.
A onda je odlučio da najavi i prvi prilog u emisiji: "Za početak, idemo u prostorije Gradskog komiteta, gde je danas održan važan sastanak!" U istom trenutku, na ekranu se pojavljuje zamrznuta slika majmuna koji gledaoce posmatra kroz rešetke. Očigledno, prilog iz zoo-vrta se "probio" na mesto onog koji se bavi aktivnostima komunističke organizacije grada. Ova zamrznuta slika traje nekoliko sekundi, a potom se pojavljuje natpis "Izvinjavamo se zbog smetnji". Kroz nekoliko sekundi ponovo vidimo voditelja kome su se graške znoja pojavile na licu.
On pokušava da ostane pribran: "Greške su moguće i dešavaju nam se. Izvinite zbog toga. Možda je najbolje da za čas odemo u Rio de Žaneiro i pogledamo kako se može uživati u neobuzdanoj karnevalskoj atmosferi!" U tom momentu gledaoci televizije na ekranu vide sliku sale za sastanke, unutra ljudi, a glas iz ofa počinje da priča: "Na današnjem sastanku u Gradskom komitetu..." Prilog traje nekoliko minuta, a onda kamera opet zumira voditelja koji deluje pomalo preplašeno. "Čuli smo šta je zaključeno na sastanku vodećih ličnosti našega grada, a pošto su nam se opet potkrale greške u realizaciji. Najbolje je da to izlečimo dobrom muzikom..." Voditelj predstavlja gosta, poznatog pevača. Kratko razgovara s njim, a onda mu prepušta mikrofon.
Počinje plejbek izvođenje pesme, a kod refrena ploča (koju je neko u režiji pustio umesto trake) počne da preskače: "Sladak šečer, ladn... sladak šećer ladn... sladak šećer ladn..." Pevač počinje da se smeje, prestaje da peva, odlazi iz kadra... Da je neko namerno režirao ovakav niz gafova, ne bi uspeo to da uradi ovako efektno. Pričalo se posle da je voditelj suspendovan i da je potom i penzionisan, pričalo se da je svašta bilo, ali to već spada pod "razlike u interpretaciji anegdota i urbanih legendi". Kada bi se danas dogodilo nešto slično (a događaju se i mnogo luđe greške), verovatno ne bi bilo ovakvih posledica (osim ukoliko je vlasnik televizije član partije sa čijeg se sastanka izveštava).
A onda je odlučio da najavi i prvi prilog u emisiji: "Za početak, idemo u prostorije Gradskog komiteta, gde je danas održan važan sastanak!" U istom trenutku, na ekranu se pojavljuje zamrznuta slika majmuna koji gledaoce posmatra kroz rešetke. Očigledno, prilog iz zoo-vrta se "probio" na mesto onog koji se bavi aktivnostima komunističke organizacije grada. Ova zamrznuta slika traje nekoliko sekundi, a potom se pojavljuje natpis "Izvinjavamo se zbog smetnji". Kroz nekoliko sekundi ponovo vidimo voditelja kome su se graške znoja pojavile na licu.
On pokušava da ostane pribran: "Greške su moguće i dešavaju nam se. Izvinite zbog toga. Možda je najbolje da za čas odemo u Rio de Žaneiro i pogledamo kako se može uživati u neobuzdanoj karnevalskoj atmosferi!" U tom momentu gledaoci televizije na ekranu vide sliku sale za sastanke, unutra ljudi, a glas iz ofa počinje da priča: "Na današnjem sastanku u Gradskom komitetu..." Prilog traje nekoliko minuta, a onda kamera opet zumira voditelja koji deluje pomalo preplašeno. "Čuli smo šta je zaključeno na sastanku vodećih ličnosti našega grada, a pošto su nam se opet potkrale greške u realizaciji. Najbolje je da to izlečimo dobrom muzikom..." Voditelj predstavlja gosta, poznatog pevača. Kratko razgovara s njim, a onda mu prepušta mikrofon.
Počinje plejbek izvođenje pesme, a kod refrena ploča (koju je neko u režiji pustio umesto trake) počne da preskače: "Sladak šečer, ladn... sladak šećer ladn... sladak šećer ladn..." Pevač počinje da se smeje, prestaje da peva, odlazi iz kadra... Da je neko namerno režirao ovakav niz gafova, ne bi uspeo to da uradi ovako efektno. Pričalo se posle da je voditelj suspendovan i da je potom i penzionisan, pričalo se da je svašta bilo, ali to već spada pod "razlike u interpretaciji anegdota i urbanih legendi". Kada bi se danas dogodilo nešto slično (a događaju se i mnogo luđe greške), verovatno ne bi bilo ovakvih posledica (osim ukoliko je vlasnik televizije član partije sa čijeg se sastanka izveštava).
петак, 15. јул 2011.
Prst u tegli krastavaca
Jednostavno, netko pronađe prst u tegli s kiselim krastavcima. Navodno je odrezan s ruke radnika tijekom procesa pakiranja. Nekako je staklenka promakla nadzoru tvorničkih inspektora a nekako je incident izbjegao i pozornost medija, jer je čini se priča sačuvana samo u usmenoj tradiciji. Od sve hrane za koju se može reći da je kontaminirana raznim sastojcima, prsti i staklenka kiselih krastavaca uistinu se često javljaju zajedno u urbanim glasinama i legendama. Možda zato što su neki krastavci – ili dijelovi krastavca – otprilike veličine prsta i prsti bi bili najočitiji dio tijela koji bi se mogao odrezati tijekom proizvodnje. Također, boja i miris tekućine za kiseljenje mogu sugerirati da bi prst mogao izgubiti svoju boju u staklenci te izbjeći pozornosti sve dok se staklenka ne otvori. Možda se neki takav incident zaista i dogodio, iako se rezanje prsta čini vjerojatnijim od kiseljenja, flaširanja i iznošenja iz tvornice. Za razliku od priča o miševima u bocama sa sodom ili pohanim štakorima, glasine o prstima u staklenci s krastavcima rijetko razviju narativni oblik ili sadržaj.
Пријавите се на:
Постови (Atom)