ОСЕЊА С ТИМОКА
Тешко проходни горски путељци источне Србије непознаница су и за искусног планинара, знојем од пешачења уштављеног тела као гајдашев мех. У јарузи – бездану вртоглаве дубине, или потоку – „свлаку” смарагдне „змије”, огледа се нахерен дуб. Шибан сувомразицом и черупан олујним ветровима, наликује невести која на утрини брижно ишчекује младожењу. У смирај дана, у мислима намерника, роје се чудновати ликови из предања о „нечастивим силама”. Једно се издваја. Ледећи крв у жилама, одувек је и најхрабријима заустављало дах...
Све до педесетих година прошлог столећа, дух који „упија” сенку и „зрачи” светлост, кадру да „засени” („заслепи”) човека, Тимочке и Неготинске крајине носио је тајновито, у пола гласа изговарано име – Осења. Самује скривена у гњилим рупчагама лесних заравни и усеклина. Нагнуте су над коритом Тимока, препуног скакутавих брзака и непредвидивих „бобука” (вирова). Њен долазак, пренет лавежом паса и до најудаљенијих колиба, најављује арлаукање изгладнелих вукова. Воде је авети у провидним, тамним одорама. Рукави, као крила големих слепих мишева, палацају попут разиграних пламичака догореле воштанице...
Сподоба вита стаса, снажна и кривонога, облепљена је грудвама скорелог блата, маховине, папрати и балеге. Набрекле и чворновате, шљунком и шкољкама утабане руке и ноге, премрежене су жилама корења. Док се, обневидела, спотиче о пањеве и бауља, из земних дубина потмуло одзвања бат трапавих корака. Таласаст потиљак, обрастао дугом косом која се вуче по земљи. Пуцкетајући ројевима варница, цело лице јој сјакти сјајем усијаног железа. Ма ко да застане, или се нађе надомак, бива – „осењен”. Осења „засењује” пешаке, окаснеле пијачаре, раздрагане поселаше, бучне варарлије, поднапите кириџије. Глас јој јечи, предео натапа праском потмуле грмљавине. О поноћи се „прикрада” ноћобдијама, или таји у дружини поспаних ходочасника. Кажипрстом с гвозденим ноктом показује служинчади кога да издвоје и приведу. Пратиоци се тада ускомешају, као да је твор хрупио у кокошарник! Гребући несрећника по лицу и врату, кидишу попут бесних паса...
Осење из Црноречја могу да „напакосте” само плашљивцима, слаботињи, болним и одузетим. Од поузданих влашких врачара тражио се савет како ваљано да се поступи при сусрету с овим опаким „створом”: лице намазати белим луком, прекрстити се на „крстопутини” (раскршћу) и пљунути украј њеног репа, посути га сољу и бацити чешањ белог лука на сенку дуж стазе озарене месечином. Моћ јој се смањује, те више није кадра икоме да напакости.
Да ли се међу гостима, на сабору или слави, прикрала и осења, откривало се при сечењу славског колача и целивању свете слике. Званици – осењи изобличи се читаво лице: нос се савије, а уместо кестењастих или плавих очију, титрају, као на жеравици, скерлетне зенице! Усне нагло модре, док се брада издужује и тањи као изанђало опанчарско шило. Из устију провире „железни” зуби, а леђа „нарасту” у грбу – „корпу”. Наочит младић се за тили час преобрати у занемоћалог старца...
Ако се пред осењу постави огледало или комадић срче и изговори молебан: „Нека ишчезне ова сатанска образина”, оно као изгладнели курјак зашкргуће зубима и, напречац, утекне! У народу се тада вели да ће пошаст – поплавом, неродицом и опаким болештинама – засигурно да се окоми на читав крај... С колена на колено, проносило се Крајином да су преци осење „ђаволу продали душу”... Лице осење дрхтавије је од пихтија и надутије од теста доспелог у наћвама.
Препознавала се и на помени, имендану, заветини ил’ сабору. На обилним трпезама зимског месојеђа, заложиће се само купусом и плеснивом погачом. Уместо вина или ракије, из бардака наздравиће размућеним прахом ћерамиде (црепа) и плеве! Тимочани – Мацаци из Заграђа и Вратарнице, надомак Зајечара – приповедали су да осење „настањују” јаме дуж обала Шашке реке. Названа је по средњовековним Сасима, немачким рударима, најамницима и испирачима златоносног Пека и Тимока. Скривале су се осење у земуницама, међу жилама дрвећа спаљеног ударом грома...
Покућство шпиље било је скромно: софра и климав троножац. Песком углачан, цаклио се бакрач, сличан изврнутој кошници. Прекривен је застирачем, изатканим од исечених девојачких витица. Уплетене су сврачијим ножицама и перјем детлића. Пљуцкајући и збрајајући, осења у посуду баца прегршти растиња, лишћа и шишарки. Од непрозирне паре одаја се за тили час испуни љубичастом светлошћу. Пресамићена преко ивице, халапљиво удише испарења из котла. Очице, мајушније и од маковог семена, преливају се заслепљујућом јаром. Осењи у тај мах брада оседи, а образе збрчка сијасет брадавица. Сва се усуче и до земље повије.
Хомољски и кучајски пастири казивали су да је поваздан у стопу прати „Илијино јагње”, облачак – „најављивач” сушног лета. Бежећи у увале, осења узалуд покушава да му утекне. Ваздушни пратилац јој озари чело, а зенице исколачи из очних дупљи. На темену јој се коса уврће чекињама и костреши као крзно дивље мачке. Небеском уходи тада се озари лице. Укипљен као стена, нетремице осматра приказу. Од тих „урокљивих” погледа, осења се избезуми и стане да риче дивљим гласом. Спутана у бајању и онемоћала, бљује у зделу. У бесу је преврће! Тајна припреме враџбина је откривена! Осења заувек напушта обитавалиште зала и покоре...
Сматрало се да је „Саставак”, ушће Црног и Белог Тимока, место обзнане водених осења. У августовским ноћима, светлуцањем седефних огртача, намамљују путнике и тек стасале момке. Сањиви и опијени милозвучним напевима, упадају у вирове и кужне баруштине. У дубоком глибу губи им се сваки траг... Осење се појављују на даћама у Звижду. Оденуте су „аленом” (јаркоцрвеном) доламом. Ноге су им обмотане назувцима исте боје. И оне зазиру од гнева самотњака – „Каменог коњаника”. Столује на Миџору, врху Старе планине. Силовитим галопом „разгони облаке, који ту пристају и ноћивају”, причало се на седељкама у дугим зимским ноћима, док мраз студеним дахом шара прозоре.
Кад с јесени ветар звани „бугарин” зазвижди пустопољинама, житељи насеља из подножја веровали су да се то осење, с Бабиног зуба изнад Књажевца, „дошаптавају”. Кују планове да напакосте Торлацима у долини! Чим се гора прореди и оголи, дуж превоја Сврљишке клисуре опажали су се обриси чудновате приказе. Огледајући се у водојазини, громада на коњу зурила је у провалију.
На крилу каменитог левка назирало се комешање. То се осење, у бесомучним коштацу, зубима растржу! Лелечу, као да мјаучу стотине мачића на тавану напуштене избе. Врхови се громогласно проламају и жално јече. Коритом воденог пута преносе одјек све до самог сињег мора. Тих дана празних мрежа враћају се дунавски аласи. Иду „гладни дани”. Како их дочекати?
Написао и илустровао Мирослав-Бата Благојевић – Цинцаро
- 3048 , Политикин Забавник
Нема коментара:
Постави коментар