Zahvalnica za Forda i španske jezičke zavrzlame

Svi vi , vjerovatno znate ko je (bio) Henri Ford i za šta je sve on zaslužan . Kompanija "Ford" je stekla svjetsku slavu , a "njegove proizvode" često možemo vidjeti i na našim ulicama . Možda ste i vi ponekad poželjeli zahvaliti nekom od poznatih proizvođača (ne samo automobila , nego uopšte) , jer su vam u presudnim trenucima njihovi proizvodi neizmjerno potpomogli u ostvarivanju vaših ciljeva . Ako je odgovor -da , onda ćete vrlo lako moći i razumjeti i junaka sledeće priče .

Naime , Klajd Barou , poznat kao vrhunski kradljivac , odlučio je jednog dana poslati pismo kao znak zahvalnosti , nikom drugom do Henriju Fordu . Priča seže u 1932. godinu , kada kompanija "Ford" predstavlja svoj novi model automobila - V8 . Automobila koji je u to vrijeme nesumnjivo bio jedan od vrhunskih i koji je napravio pravu revoluciju , ako ne u svjetskoj proizvodnji automobila , onda bar u američkoj . Dvije godine nakon toga , dakle 1934. godine , Klajd se (kako priča kaže) odlučuje napisati i poslati tu zahvalnicu čelniku kompanije , koja mu je uveliko pomogla sa svojim novim proizvodom . 

Sadržaj pisma je bio sledeći : 

"Poštovani , 

sve dok budem imao zraka u plućima , pričaću o tome kakav ste kicoški automobil napravili . Vozio sam Ford-ove , isključivo kada bih morao bježati s njima . Zbog održavajuće brzine i spasa od nevolje , Vaš Ford svaki drugi automobil ostavlja iza sebe . Čak i ako moj posao i nije najlegalniji , ne mari da vam se prizna kako ste dobar automobil napravili , kada ste proizveli V8 . 

Vaš 

Klajd Šempion Barou "

Priča dalje govori i kako je Henri Ford , lično naredio svojoj sekretarici da pošalje pozitivan odgovor i (kontra)zahvalnicu za Baroua .

Druga današnja priča , kako i sam naslov kaže , za temu ima špansko jezičko područje , koje nije nimalo zanemarljivo . Pogotovo , ako ste vlasnik Ševrolea .
Počeci šezdesetih godina , donijeli su Ševroleu jedan novi model . Model je nazvan "Nova" . Nama to i ne zvuči suviše značajno , ali priča kaže da je prodaja Ševija u zemljama u kojima je osnovni jezik španski , itekako opala , zahvaljujući upravo tom , najnovijem modelu .
Naime , "no va" - na španskom će značiti - "ne ide" .



Međutim , u ovoj priči nema ni trunke istine , jasno da su se "Španci" samo uspjeli dobro našaliti sa novim nazivom ševijevog automobila .
Kada smo već kod jezičkih zavrzlama , sjetimo se kako su neki objašnjavali akronim "Ford" - ("Fix or repair it , daily" , a postoji i još jedna "Found on road dead") , ali i Fiat ("Fix it again , Tony") . 

Jezičke zavrzlame

Legenda govori o prvim Anglosaksoncima koji su kročili na tlo Australije. Lokalne Aboridžine odmah su upitali kako se zove ona simpatična životinja koja skakuće. Ovi su im odgovarali rečju "kangaroo" (izgovara se "kenguru") što je na njihovom jeziku značilo "ne razumemo vas". Međutim, ni došljaci nisu razumeli Aboridžine, pa je kengur tako dobio ime.

Kokoška se na slovenačkom kaže "kurca", a šankerica je "natakarca", što je rodilo bar deset urbanih legendi (pretpostavljate već kako bi mogle da izgledaju). "***" (curva) na italijanskom znači: krivina. "Ortak" na arapskom ima značenje muških polnih organa, a "ks, ks" (popularni ulični poziv u Beogradu) je veoma neuputno uzvikivati u Libanu ili Egiptu.

Na poljskom jeziku "pravo" znači "desno", dok se za naše "pravo" koristi reč "prosto". Možda neki naši turisti, koji se vode kao nestali u Poljskoj, još lutaju po putevima ove zemlje.

Izmišljeni jezik

Nekada, davno, jedan ruski pesnik je završio u zatvoru tadašnjeg SSSR-a (Sovjetskog saveza). Našao se u ćeliji pored one u kojoj je kaznu služio jedan Jugosloven. Ubrzo su uspostavili kontakt – nisu mogli da vide jedan drugog, ali kada bi došli do krajeva svojih zatvorskih „odaja“ mogli su sasvim dobro da se čuju. Svakoga dana razmenjivali su razne priče iz svojih života, ćaskali o mnogim temama, raspravljali... 

Jugosloven je pesniku pričao o ljudima u svojoj zemlji, o rekama, planinama, mirisu cveća na poljima, mirisu tek ispečenog hleba u pekarama, o Beogradu, ljudima iz Jugoslavije... Priče su bile toliko lepe da se ruski pesnik naprosto zaljubio u zemlju u kojoj još nije bio. 

Jednoga dana pesnik zamoli Jugoslovena da ga nauči da govori srpski jezik. Jugosloven pristane, ali pod sledećim uslovom: svakoga dana on će pesniku reći tri reči na srpskom – ni manje ni više. I nikada više te reči neće da ponovi. Pesnik pristane – svakog dana kada bi mu Jugosloven rekao tri nove reči na srpskom on ih je zapisivao na zid svoje ćelije. Kroz nekoliko godina imao je na zidu prilično bogat rečnik srpskog jezika. 

Kada Jugosloven iznenada umre, pesnik, njemu u čast, počne da piše poeziju na novonaučenom jeziku. Pisao je strastveno, iz dana u dan, i uskoro je napravio zbirku svoje najlepše poezije – na srpskom. A onda je došlo do velikih političkih previranja u Sovjteskom savezu i pesnika puste na slobodu. Čim je izašao iz zatvora uputio se u Jugoslaviju. 

Došao je „zemlju iz zatvorskih snova“, počeo da obilazi razne manje i veće gradove, video je prirodne lepote, uverio se u ljubaznost, gostoprimljivost i toplinu ljudi, a onda je počeo da novim poznanicima recituje svoju poeziju na njihovom jeziku. Oni su ga gledali čudno, pomalo u neverici, zbunjeno... Pesnik se čudom čudio njihovim nemuštim reakcijama, a onda je shvatio. Jugosloven ga nije naučio srpskom jeziku. On je svakoga dana smišljao po tri reči i govorio ih pesniku, kao da su srpske reči. Na primer: mačka se kaže „šnjof“, krevet se na srpskom kaže „hlibun“, sto je „čunta“... Tako je pesnik postao jedini čovek na svetu koji je „vladao“ jezikom koji ne postoji. A možda najlepša zbirka poezije ikad, napisana je baš na tom jeziku!