Легенда о вештицама из Беневента

ДОЂИ, УЗМИ МАЛО СОЛИ!

Што се тиче састанака под орахом, долазиле су и из многих удаљених крајева, па се играло и певало, а плесале су и мачке, па и јарци!

      „Масти-замасти
       у Беневенто, крај ораха
       ме премести
       над водом и над ветром –
       било где
       насупрот сваке
       непогоде!”
  Да ли вам можда ове речи звуче као чаролија? Као нешто што би могло да вас понесе и узнесе, да полетите. С метлом, или без – како год!
  Не?
  Можда на изворном, италијанском, језику звучи озбиљније и опакије:

      „Unguento, unguento
        portami al noce
                                    di Benevento
       sopra l'acqua e sopra
                                               il vento
       e sopra ogni
                         altro maltempo!”

   Веровали или не, ова четири стиха чинила су (наводно) „чаробну формулу” коју су чувене вештице из Беневента некада давно примењивале пре него што би прхнуле пут неба. Претходно би се намазале посебним мастима које су саме припремале. Све вештице којима је од 13. века суђено, признавале су да су баш ове, наизглед сасвим обичне речи, успевале да учине нешто необично. То је уједно и почетак приче о вештицама из Беневента и њиховом окупљању крај старог ораха.

Још су стари Грци дрво ораха повезивали с умећем прорицања, а у Беневенту су га прогласили окупљалиштем вештица

  
   Пре него што почнемо да говоримо о вештицама с југа данашње Италије, кратко ћемо напоменути да би требало обратити пажњу на везу између вештица и ораха. Још су стари Грци орах повезивали с пророчким даром. Легенда говори о богињи Артемиди, Аполоновој близнакињи, коју је волео Дионис. Ова чедна богиња лова и Месеца, истовремено осветница и милосрдница, била је обдарена пророчком моћи, а претворена у орахово дрво и тако се спасла пожудних насртаја. То би, дакле, требало да наговести да су вештице и пророчице. Још једна слепа улица!
   Бајке о вештицама занимљиве су управо због тога што су нерешиве загонетке. Наиме, од самог почетка не знамо о чему, то јест о коме говоримо. Изгледа да вековима људи никако да се договоре ко су вештице. Јесу ли зле или добре, видљиве или невидљиве, лете или храмљу, лупају папцима, копитама, имају ли везе с ђаволом или с вилама, која је уопште сврха њиховог делања на овом свету... И тако даље и тако даље. Извесно је да би многе жене желеле по сваку цену да буду вештице. С друге стране, многи су их се плашили, истовремено не знајући ни шта оне раде, ни како изгледају. Многи су их волели и сматрали да уживају под њиховом заштитом. Један од њих без и трунке сумње био је славни филмски редитељ Рене Клер.
   Будући да нисмо изузетак и не можемо са сигурношћу да кажемо ко су заиста те особе, хајде да најпре видимо где се налази град Беневенто, одакле потиче славна група вештица о којима је брујала читава Европа још од 13. века када није било ни телевизије, ни интернета.

                                                 Какав ликер!

Ликер „вештица” („Стрега”) потиче управо из Беневента

  
    Беневенто је град у Италији, удаљен педесетак километара североисточно од Напуља. Данас има око 62.000 становника. Некада је био главни град племена Самнита који су се ту сакрили после пораза од Римске републике, 314. године пре наше ере. До 275. године звао се Малвенто, што на италијанском, односно латинском значи Лош ветар. Затим је постао Добар ветар, односно Беневенто.
   У античко доба био је раскрсница путева и трговине. У 6. веку град је постао седиште моћног лангобардског војводства које је у 8. веку прерасло у кнежевину. Године 1077. Хенрик III предао је Беневенто папи као замену за бискупију Бамберг. Град је остао под влашћу папа до 1806. године. Био је кључно утврђење папске моћи на југу Апенина, што је такође важно за причу о вештицама. У састав Италије Беневенто је ушао приликом уједињења – 1860. године.  
   Занимљиво је да је те исте године управо у Беневенту направљен биљни ликер „стрега”. На италијанском језику реч стрега означава – вештицу.
   Упркос богатој прошлости и историјским споменицима, Беневенто славу дугује вештицама које у напуљском крају називају јанарама. Народно веровање према коме је овај град наводно место окупљања месних, као и вештица из удаљених крајева, занимљиво је преплитање измишљених и стварних догађаја. Оно што потпирује и најтромију машту.
   Требало би имати у виду да је у античка времена у Беневенту одржаван култ богиње Изиде, египатске богиње Месеца. Цар Доменцијан чак је подигао храм у њену част. Сам култ египатске богиње помало је уливао страх у кости. Јер, имао је везе с магијом. Обожавање богиње Изиде био је траг паганских веровања која су опстајала и током наредних векова.  Многе особине које су касније приписане вештицама биле су, заправо, особине богиња Месеца – Артемиде, Изиде и Хекате.
   Пјетро Пиперно, протолекар (државни службеник који је одређивао ко може, а ко не може да постане лекар или апотекар) у делу „De Nuce Maga Beneventana” („О чаробном ораху из Беневента”), објављеном 1639. године, расправља о вештицама-јанарама, утврђујући да легенда о њиховом наводном деловању потиче још из 7. века када је Беневенто постао део лангобардског војводства, стално под ударом освајача који, премда преобраћени у католичанство, нису занемаривали ни паганске обичаје. Напротив.

Јанаре, вештице премазане свим мастима!

 
   Извесно је да су за време владавине војводе Ромуалда житељи Беневента неговали култ златне змије (можда чак и двоглаве) која свакако има неке везе с египатском богињом Изидом. Пиперно говори о необичном обреду Лангобарда крај реке Сабато. На грану ораховог дрвета обесили би јарчеву кожу. Ратници би стицали божју наклоност тако што би на коњу галопирали око стабла, ударајући ланцима у кожу.
  Тај обред био је симбол жртвовања божанства које је постало обредна храна верника. Хришћанима је овај обред био мучан и није прошло много, те су га повезали с вештицама. Јарац је био сам ђаво, а ратници су постали крвопије. Јасно, у то доба сви пагански култови били су изједначавани са ђавољим работама.
   Свештеник из Беневента по имену Барбато оптужио је владаре Лангобарда за идолопоклонство. Према легенди, 663. године, војвода Ромуалдо, у време када је Беневенто освојила Византија, обећао је да ће се одрећи паганштине ако освајачи поштеде град. Када су се освајачи повукли, Барбато је постао бискуп Беневента. Затим је посекао стари орах и ишчупао му корење, те на истом месту подигао цркву. Легенда ипак додаје да је Ромуалдо наставио да обожава златну змију све док је његова жена Теодорада није украла и предала је бискупу који је отопио и од ње направио пехар за причест. Овај мит је врло занимљив, али, како то често бива, историјски неутемељен.

                                              Шта каже мапа

   Било како било, испоставило се да легенда о злим женама распаљује машту и преноси се с посебном страшћу. Од 1273. године поново су почеле да круже гласине о јанарама, па и сведочења о томе како се вештице окупљају крај ораха у Беневенту. Два века касније, из сведочења извесне Матеуче из Тодија, оптужене за вештичарење 1428. године, могло се закључити да су се окупљања вештица одигравала под старим орахом. То дрво је, као што слутите, било управо оно исто које је посекао бискуп Барбато (610–682), сада већ свети Барбато. Или је неки корен заборавио или га је сам ђаво поново засадио!

              
                                       Улица у Беневенту, граду вештица
  
   Према другим сведочењима осуђених вештица, орах се налазио крај саме обале реке Сабато где су се окупљале беневентанске јанаре. Још је занимљивије да је Пјетро Пиперно, који је настојао да оповргне гласине о постојању вештица у Беневенту, ипак уз своје писано дело приложио и мапу. На њој је уцртано где је поново никло дрво које је оборио Сан Барбато и то с урезаном двоглавом змијом у кори.

                                      Видљиве и невидљиве

   Вратимо се ипак вештицама. Према миту, беневентанске вештице биле су током дана сасвим налик свим другим женама. Ноћу би се мазале некаквим уљима и помадама испод пазуха и по грудима. После тога, летење није било никаква тешкоћа. Наравно, претходно би изговориле ону чаробну формулу. Јанаре су имале и ту моћ да постану бестелесне. Психолози би на овај податак свакако начуљили уши...
   Дакле, по жељи, постајале би невидљиве, нешто као ветар или ветрић. Називали су их и духовима олује. Кроз олују су летеле смејући се и чинећи акробатска чуда. Постојао је у Беневенту мост одакле би полетале према небу, и састајалишту код дрвета. Тај мост назван је Мост јанара. Уништен је током Другог светског рата.
   Што се тиче састанака под орахом, ту су долазиле вештице не само из Беневента, већ и из удаљених крајева. Били су то весели банкети. Играло се и певало, а плесале су и мачке, па и јарци! На том пиру јанаре би се пуниле ђаволском снагом и сејале зло око себе. Ветар би ноћу будио оне који су мирно спавали, уносећи немир у њихове душе; другима је, пак, притискао груди изазивајући срчане ударе.
   Било је и других трагова делања вештица. На пример, ујутру би у штали налазили уморне и знојаве коње, што је био непобитан знак да их је неко јахао. Јанаре би из колевки крале бебе. С њима су играле неку врсту добацивања, па би их пред зору враћале у колевке. Чим би их ставили, бебе би почеле да плачу. Док су летеле кроз ваздух, имале су утисак да их неко снажно љуља...
    Јанаре су с лакоћом пролазиле испод врата. Једини лек био је да се на улазу поспе со. Зашто со? Чим би је виделе, морале су да преброје сва зрна соли пре него што наставе даље. То је било јаче од њих. У међувремену би већ свануло. Уколико би неко посумњао да га јури јанара, требало би да свом снагом повиче: „Дођи сутра да узмеш мало соли!”

Ћопаве вештице наводно тумарају ноћу око Римског позоришта у Беневенту

   У римском позоришту подигнутом у Беневенту у време цара Хадријана, окупљале су се ћопаве вештице. Амфитеатром је одзвањао бат њихових кломпи. Било је и других вештица у Беневенту. На пример маналоге (дугоруке). Оне су живеле у бунарима. Ако би се неко нагнуо над ивицом бунара, дугоруке би га шчепале. Ту су биле и Урије које су живеле искључиво у кућама...

                                                       Без огледа
 
   Од 15. века почели су жестоки прогони наводних вештица из Беневента. Међу сачуваним сведочењима заједничко за све било је признање да су могле да лете. Кажњаване су најстрашније – спаљивањем или вешањем. Од 17. века и они који су судили вештицама схватили су да не могу озбиљно да буду узета у обзир признања измамљена мучњем. Лудовико Антонио Муратори написао је расправу у одбрану вештица из Беневента, тврдећи да су то биле душевно оболеле жене којима се летење само привиђало. Масти којима су се мазале изазивале су неку врсту несвестице или чак халуцинације због посебних трава које су користиле. У бискупији Беневента дуго су чували више од две стотине пресуда вештицама, и ти списи уништени су 1860. године како се о томе не би говорило приликом уједињења Италије. Додуше, један део изгубљен је за време Другог светског рата.

                

   Можемо само да закључимо да легенде о вештицама из Беневента не доносе ништа посебно ново, премда је увек занимљиво чути нешто о тим тајанственим давним дешавањима. Не зна се ни како су изгледале ни шта су заправо чиниле. Уопште, тај човеков став према добру и злу је лекција коју је тешко савладати. Будући да нам је познато како би многе, а посебно младе жене желеле да их други сматрају тајанственим, моћним и недокучивим дамама – вештицама, упозоравамо их да се не упуштају у огледе с летењем. Без обзира на постојање бројних козметичких средстава. Никакво мазање испод пазуха неће им нарочито помоћи да полете. Што се тиче чаробних стихова с почетка текста, то слободно могу да пробају. У мраку или по дану! И ми смо овде покушали, без успеха.
   Ако ипак некоме успе, молимо да се јави редакцији или напише репортажу о томе какав је био провод под орахом у Беневенту! Можда то буде почетак нечије списатељске, а не вештичије каријере.

Аутор: 

Мирјана Огњановић

Илустровао: 

А. Пераграш

број:

• 3103 , Politikin Zabavnik