Ко је Баба Марта?

ОД БОГА

У њој се час буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, а некад нас дарује осмехом пролећне радости...

ада средином марта, у време када се најмање очекује, све забели под снежним покривачем, прва помисао која протутњи кроз главу јесте да се Баба Марта поново нешто наљутила. А онда се постави и питање – због чега.
   Легенда каже да се она први пут разгневила када јој је римски краљ Нума Помпилије одузео место прве даме у календару, додавши испред ње још два месеца. Од тада је та увређена старица постала врло ћудљива. Час се у њој буди ратни дух бога Марса, по коме и носи име, па се тако свети шаљући на земљу хладноћу, час својим топлим осмехом доноси пролећну радост.
  Колико год знао да буде непријатан, њен бес и није тако неоправдан. Према народном веровању, Баба Марта је оличење пролећа, поновног рађања, нових замисли и, као најважније, неопходности склада у природи и животу људи. Кад тога нема, она на земљу, као нека забринута бака, пошаље снег да опомене унуке како треба да припазе на понашање.



орени мита о Баба-Марти залазе веома дубоко у историју. Март је био месец када су мушкарци, после зимског сна, често кретали у војне походе. Жене, несрећне и уплашене за своје мужеве, правиле су мале вунене фигуре као амајлије против злих духова. Луткице су уједно имале задатак да умилостиве Баба-Марту како не би често мењала расположење.
   Тај обичај и данас се задржао код Бугара, али и на југу Србије. Сем што целог првог дана марта не скидају осмех с лица, Бугари једни другима дарују вунене наруквице или луткице које према марту и носе име – „мартенице”. По обичају „мартеница” се прави од белог и црвеног вуненог канапа, па на тај начин означава белину снега који одлази са зимом и топле црвене сунчеве зраке који најављују долазак пролећа. Такође, према веровањима, бела боја чини живот дужим, док црвена штити од болести. Понекад „мартеница” може да буде украшена перлама, златним новчићима, змијским зубима или разнобојним кончићима окаченим о крајеве нити.

ни верују да ће, ако целог марта буду носили „мартенице”, имати здраву и успешну годину. Штавише, њима ките и кућне љубимце, улазна врата, а на селу домаће животиње, винограде, воћњаке...
„Мартенице” се носе све док не почну да се јављају први знаци пролећа – пупољци, роде, ласте...

еђутим, ни сваки од тих знакове није најповољнији. Ако угледају роду која стоји у месту, током године неће бити много напретка у остварењу циљева, док ласта у лету значи успех и полет.
„Мартеница” није једини од Баба-Мартиних захтева. Она посећује само чисте и лепо намештене куће. Зато се крајем фебруара приређују велика пролећна сређивања која симболично чисте кућу од лоших, старих и непотребних ствари из протекле године.
   Следећи пут, пре него што се неко запита шта је с том Баба-Мартом, нека размисли да ли је добро поспремио кућу или је негде лоше поступио.
   Зато САДА смешак на лица да се Баба Марта не наљути.
                                                                                                       Д. Барјактаревић

              

                       Шта нас све вреба у овом месецу

дувек су с неба велике опасности претиле, долазиле, спуштале се и нападале беспомоћне људе. Дуго су они сакривени и погнуте главе трпели то насиље. Али, било им је доста. У почетку се временским налетима супротстављало као сваком непријатељу. Веровало се да су у ветру и олујама усковитлани демони, те су се с њима племенски ратници упуштали у бој бацајући камење или гађајући стрелама у смеру супротном дувању. Када су увидели да је ова борба узалудна, није остало ништа друго до да се надају да ће путем магије моћи да умире природне силе. Тако су племенски врачеви постали први метеоролози који су покушавали да предскажу и изазову временске промене. Ако је желео да дозове кишу, врач би рукама у ваздуху вајао облаке, прскао тле водом, и каткад гласом подражавао грмљавину, све у нади да ће га следити природне силе. Прекомерну кишу покушавао је да заустави паљењем ватре. Врелина пламена који је сукљао ка небеским висинама требало је да осуши вишак влаге. Успех је увећавао углед врачева, а неуспех је тумачен великим гневом богова изазваним кривицом саплеменика.

                                            Ваздушни фронтови

   Израз „ваздушни фронт” подсећа на ратне подухвате. Заиста, то и јесте корен појма „фронт”, јер су за време Првог светског рата извршена опсежнија истраживања о сукобљавању ваздушних маса.
   Постоје четири основне врсте метеоролошких фронтова: хладан, топао, стационаран и оклудован. Фронт се налази на граници између ваздушних маса различитих температура и/или влаге.


                                ''Мартенице'' као помагачи у истеривању зиме

   При „хладном фронту” хладан ваздух који наилази подвлачи се по тлу под топлију ваздушну масу. Тако је топао ваздух присиљен да се брзо подиже. Овим настају снажна струјања која могу да створе и олују.
   Код „топлог фронта” топао ваздух напредује, уздиже се изнад постојећег хладног ваздуха, нагриза му граничну површину и постепено га замењује топлим и влажним ваздухом. Ово постепено уздизање преко слоја хладног ваздуха омогућује настајање облака који могу да донесу кишу изнад широког подручја.
   У „стационарном фронту” топле и хладне масе су у равнотежи, па су им снаге изједначене. Некада овакви фронтови преко дана могу да се померају напред и назад и више од стотину километара.

                                                Рафалне кише

   Када при јаком пљуску киша свом снагом добује по прозорима и крововима, често се каже да се чује као рафал. Мало је познато да капи из облака започињу да падају једном трећином брзине испаљеног метка, а то је велика брзина од око 300 м/с. Па ипак, ми без тешкоћа издржавамо паљбу ове кишне артиљерије. То је зато што се почетна брзина током времена смањује због наиласка на силе отпора у ваздуху, тако да је при тлу довољно мала и безопасна, те јачину удара капи једва осетимо.
   Да би мање покисли, људи имају нагон да потрче не би ли провели што мање времена под кишом. Да ли се заиста мање покисне када се трчи него када се хода? Између места где се налазе и оног где намеравају да стигну, киша има одређену количину воде. Такође, када се трчи, утрчава се у кишне капи и на тај начин више њих удара у лице, груди и ноге. Ипак, трчећи се смањује време проведено на киши, те се покисне приближно за једну трећину мање него да се хода.
   И све нас то очекује у марту.

                                                     ----------------

СЕЧКО И ПРОЛЕТЊАК

Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је Деда Сечко позајмио од Баба-Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића. Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа” добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак”. И сама реч „март” има санскртски корен са значењем „смрт”. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
(Дуња Матић, „Српски календар”)

                                                 -----------------

             
  


Март означава прелазак од зиме ка пролећу. Метеоролошки, то је цео пролећни месец, док астрономски пролеће почиње 21. марта.

ировити март, код Римљана први месец у години, добио је име по богу рата Марсу. Тада су Римљане у налетима нападала племена са севера изгладнела током зиме. Изгледи за успех насртаја варвара нису били велики. Током благе средоземне зиме легије су се окрепљивале, те су снагом и умешношћу, уз помоћ бога Марса, браниле Царство. Чувене су мартовске иде, то јест 15. март, дан када су широм Римског царства приређиване светковине у част Марса. На мартовске иде 44. године пре наше ере убијен је Јулије Цезар.
   Током овог месеца силе ваздушних маса са севера боре се против сила ваздушних маса с југа. Умерене географске ширине, на којима је и наше подручје, нападају ваздушне масе које су често на супротним врхунцима температуре и влажности ваздуха, што утиче на стварање непогода и честе промене времена.

а разлику од Римљана, код којих је март повезиван с божанством, код нас је овај месец у вези с бабама.
Баба Марта је у дослуху с лошим временом, хладноћама и снегом који се тада јавља. У словенској митологији и руским скаскама то је Баба Јага, ружна, полуслепа чаробница која у дубокој шуми живи у изби страве и ужаса. Окружена је костима људи и деце које је украла, испекла и појела. Претпоставља се да је у лику Баба-Јаге отелотворена богиња смрти од које долазе зимске непогоде, снег, лед и смрт. У нашим народним причама ту улогу имала је Баба Руга или Рога. Временом је ова некадашња богиња смрти постала вештица којом се плаше мала деца.

остоји још једна прича у којој је баба главна личност и везана је за март. На Благовести, 7. априла, нека баба истерала је јариће у планину.  Изненада је дунуо северни ветар и снег почео да пада. На то је баба пркосно рекла: „Прц Марцу, не бојим те се, моји јарићи су петорошчићи.”  На те речи март се веома наљутио и од фебруара позајмио неколико дана. Тако се продужио у априлске дане хладноћом, мразом и снегом од чега су се баба и јарићи смрзли и окаменили. Од тог времена снег на почетку априла зове се „бабини козлићи”, „бабини јарци” или „бабини позајменици”.

Аутор: 

Мр Наталија Јанц

Илустровао: 

Добросав Боб Живковић

број:

• 3135 , Politikin Zabavnik

Како је Василиса Прекрасна стигла и код нас

ЛЕПА

Главна јунакиња чувене руске бајке оличење је словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи. У српским бајкама она је обично безимена и помиње се само као „ђевојка”

                                     Један од призора из мноштва верзија бајке о Василиси Прекрасној

древна времена, када су Стари Словени још живели у свету у коме се јава и сан нису разликовали, настала је бајка о Василиси Прекрасној. Духови тајанствених шума и густих измаглица које плове изнад моћних река породили су један од најлирскијих ликова руских предања који је жив и данас. Обдарена мудрошћу и способношћу преображаја, Василиса се јавља још под именима Василисе Премудре, Марије царевне, Марије Моревне, Елене Прекрасне...    Древна бајка гласи овако.   У неком граду живео је богати трговац који је са женом имао кћерчицу Василису. Мати се разболела, па је на самрти својој дванаестогодишњој кћери оставила лутку чаробницу коју је Василиса требало само да нахрани да јој она испуни сваку жељу.
    Након женине смрти, трговац се убрзо оженио удовицом која је и сама имала две кћери. И како у причи обично бива, маћеха је мрзела пасторку зато што је била лепша од њених кћери па јој је задавала многе тешке послове, које је Василиса успешно савладавала уз помоћ чаробне лутке. Једнога дана маћехине кћери су на превару угасиле кућни огањ и Василису послале по ватру код страшне Баба-Јаге.   Девојка је успут срела три чудна коњаника: један је био сав бео и у белом руху, други на црвеном коњу, а трећи сав у црном.
    После дугог хода, Василиса је тек следеће вечери стигла на пропланак, где се налазила колиба Баба-Јаге. Свуда око ње лежале су људске кости, а на плоту су штрчале лобање с ватреним очима. Ноћу су те очи сијале тако да је на пропланку било светло као усред дана.
    Да би добила ватру, несрећна девојка је код Баба-Јаге морала да ради најтеже послове које је успевала да заврши само захваљујући својој лутки. На крају је добила ватру, заправо лобању с ужареним очима.
Маћеха и њене кћери радосно су је примиле говорећи јој да откако је отишла нису имале ватре у кући. Када су лобању с огњеним погледом унеле у собу, очи су маћеху и њене кћери претвориле у прах и пепео. У наставку приче Василиса се, захваљујући вредноћи и домишљатости, удала за самог цара.

                                                   Лутка као тотем

    Испитујући архаичне елементе ове скаске, руски научници закључили су да је настала у време кад је словенски народ преко колективног праузора и вере чинио целину, без обзира на родовске разлике и територијалну распрострањеност. Зато с великом сигурношћу може да се тврди да је Василиса Прекрасна оличење словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи – Љеље, Љуље, Леле или Пољеље. Њено обожавање везано је за далеко претхришћанско време – доба матријархата. Наши етнолози верују да смо већину својих најстаријих бајки у којима су женски ликови средишње личности одавно заборавили, те је у српским бајкама истицање ове богиње обично безимено и да се помиње само као „ђевојка”. У старо време одржавао се и девојачки празник, 22. априла (5. маја), познат као Љељник. У великим невољама жене су богињу позивале у помоћ, тако да је код јужнословенских народа „леле” уобичајен усклик којим се изражава туга и немоћ – лелек!

        Овако је Василису Прекрасну видео знаменити руски уметник Иван Јаковљевич Биљибин  
 

    У бајци се помиње још један прастари део и руске и свесловенске културе – лутка „чуварица” или тотем. Иначе, у руској литератури помињу се лутке „зернушка”, чији дух доноси благостање и чува жетву, „десеторучица”, која помаже у домаћинству и чува породични праг, а „пеленашка” и „бесоница” штите децу... Јунакиња бајке о Василиси пред сваки задатак врши обред приношења жртве – храни лутку, чиме оживљава духа заштитника који живи у њој и приморава га на делање.

                              Родбинска веза с богињом смрти

    Баба-Јага је у српској митологији познатија као Бабарога или Јагбаба. Појављује се у разним обличјима и веровало се да душе умрлих спроводи у царство мртвих. У словенској митологији називана је заједничким именом Морана, Мора, Морена, Марана, Маржана. Стога је врло занимљиво што се лик Василисе Прекрасне у појединим верзијама бајке назива и Марија Моревна, што сведочи о „родбинској” повезаности Василисе с древном богињом смрти.
    У време кад хришћанство још није било учвршћено међу Словенима, постојао је обичај „жагања бабе”. Стари Словени су Баба-Јагу, лутку (куклу) направљену од сламе, тестерисали и тако обредним „убиством” означавали почетак младог лета. Лужичани ову сламнату лутку стављају на високу мотку, а потом је каменују. У кијевској области, уместо сламнате лутке, често се користи лобања какве крупније домаће животиње с роговима, украшена пшеничном или ражаном сламом.
    Поводом овога митског лика Вук је у свом „Рјечнику” забележио да:
    „У Сријему гвоздензубом плаше децу, а особито младе преље, говорећи да она носи у лонцу жара, и да ће спалити прсте онима, које добро не преду.”
    У бајкама је лако уочљив међусобни однос појединих митолошких бића. Такозвана сунчана божанства доводе се у везу с „белим” и „црвеним”, а подземна с „црним коњима”. Сварожићу-Радигосту био је посвећен бели коњ, а по његовом ходу предсказивала се будућност.  Томе насупрот био је богу Триглаву посвећен црни коњ, па се по ходу и   овога прорицало на исти начин.
    У „Збирци српских песама са митолошким карактером” коју је сакупио Милош Милојевић 1869. године, занимљив је део песме о врховној богињи Тројани:
    „Второ хоро од младих
невести,
    Од невести кћерки
на Љељини,
    А внучиња на тај стара
Јага...”


                                   
                                        Важност кокошијих ногу
    Овде запажамо да су младе невесте кћерке Љеље, односно унучад Баба-Јаге. Према томе, пратећи целокупан садржај песме, сасвим је могуће да су Баба-Јага и Љеља два лица једне исте врховне богиње, тачније Баба-Јага као зимски – старији, и Љеља – као пролећни и млађи лик. Код старих Словена уобичајено је да врховна божанства имају по неколико глава, односно лица, тако да је поменута Тројана или Троједна слична мушком божанству Тројану, врло вероватно приказивана и на овакав начин.
    По правилу, у бајкама Баба-Јага станује у колиби на пропланку, која стоји на кокошијим ногама. Овај опис нераскидиво је везан с првобитним погребним обичајима појединих словенских народа.
Арапски писци из 9. столећа опширно описују погреб Руса, а у њима има занимљивих података и о погребу Срба. Наиме, они су забележили да се међу словенским народима само Руси и Срби сахрањују спаљивањем. Тако Ибн Рустех и Ибн Фадлан бележе да је за угледне умрле Русе на хумци од пепела и насутог камена, након спаљивања, прављен привремени гроб сличан кући с кровом на две воде. Ове грађевине називале су се домовина, срубец, жаљник и биле су или укопане у земљу или, чешће, подигнуте на два стуба попут кокошијих ногу. Сматрало се да ту, у првом времену након смрти, живи душа умрлог.
    Сличне грађевине на два витка камена или дрвена стуба, украшена плитким рељефом, на хумкама од камена и пепела, својствене су и погребним обичајима древних Срба у раздобљу од 4. до 9. века. Након опсежних археолошких испитивања, овакве грађевине нађене су и забележене на просторима данашње Далмације, Лике, Книнске крајине, Босне, Херцеговине, Црне Горе и јужне Србије.


                                       Биљибинове илустрације припадају врху руске уметности
   
   У свим бајкама колиба Баба-Јаге налази се на пропланку „усред густе шуме”. У доба Старих Словена дендролатрија (обожавање духова који се налазе у дрвећу) била је уобичајена. Прва култна места везана су за шуме. Духови из дрвећа повезивали су три света – „свет небеских богова”, „подземни свет” и „свет људи-земље” – стога се шума сматрала граничним светом у коме се дешавају натприродне појаве.

                                            Велики женски пут

    Према „Велесовој књизи”, која говори о животу словенских племена од средине 7. века пре наше ере па до последње четвртине 9. столећа, Стари Словени сматрали су себе децом Сунца, те су имали високо развијен култ огња. У етнографији је описан обред „обнављања огња”. Обред се вршио у случајевима велике беде, болести, ратова, али и у току неких календарских празника. Нови огањ обично су палили старци и ожењени мушкарци, али белоруски научници тврде да су у најстарија времена овај обред изводиле девице. Код Руса се задржао такозвани Купальский костёр, а код Срба су у исти дан Ивањданске ватре.
    Василиса Прекрасна постала је изазов за најумније и најдаровитије људе руске уметности и филозофије. Почетком 20. века у једном селу Тверске губерније Иван Јаковљевич Биљибин, уметник и илустратор многих дечијих књига, оживео је Василису за Зборник народних бајки Афанасјева. Ове илустрације остале су до данас непревазиђене и ремек-дело су руске уметности. Некако у исто време, тражећи надахнуће за дело „Мати”, Максим Горки назвао је Василису Прекрасну једним од најсавршенијих ликова сазданих у руском народном генију.
    А у далеком Пекингу, јануара 1935. године, руски сликар, филозоф и писац Николај Рерих, једна од најзагонетнијих личности 20. века, писао је о томе како, ако неко хоће да разуме Гогоља, Пушкина, Достојевског, Леонтјева или Хомјакова, те „полуразумљиве” и „полузаборављене” дубокомислене словенофиле, треба да почне да чита словенске бајке. У складу с тим, приредио је књигу-албум „Велики женски пут”, посвећену женским ликовима у којој је, између осталих, насликан лик Василисе Прекрасне.

Аутор: 

 Татјана Марковић

број: 

• 3188 , Политикин Забавник