Кратка повест о чају

ЧУДЕСНИ НАПИТАК ЛУ ЈУА

Верује се да су га пили још у праисторији, а зна се да је о њему писано још пре наше ере. Извесно је да је било спорења око његове лековитости, али је неспорно да је спасао милионе. О уживању испијања да не трошимо речи...



ада први писани документи који помињу чај потичу из 1. века пре наше ере, он је сасвим вероватно био у употреби и вековима пре тога. Као лековита биљка с јаким антисептичким својствима, претпоставља се да се користила још у праисторији и готово је сигурно да су је врачеви и шамани Далеког истока имали као обавезну биљку у својој „понуди”. Можда у почетку највише као окрепљујуће и дезинфикујуће средство, јер захваљујући кофеину листови чаја подижу будност организма, док танини имају јако противбактеријско својство.
       Иако нам тачна постојбина чаја није позната, многи сматрају да је ова биљка првобитно расла на Хималајима, одакле су је будистички свештеници прво пренели у Кину, а касније у Јапан и у друге земље Истока. Будисти су посебно ценили чај као напитак који помаже при медитацији јер побољшава концентрацију и ублажава умор.

   Прво писано помињање чаја јавља се у Кини током 1. века пре наше ере у књизи „Правила о раду послуге” где се, између осталог, објашњава како треба правилно одабирати, куповати и припремати листиће чаја.
   Током владавине династије Танг (од 618. до 907) чај у Кини, тада најмоћнијем царству познатог света, постаје национално пиће – што значи да је за мање од 300 година око 50 милиона људи прихватило пијење чаја као обавезни обичај у домаћинству. У то доба Кина одржава живе трговачке везе с другим азијским земљама а један од најтраженијих кинеских производа, поред свиле, био је управо чај. Убрзо је као веома драгоцена и тешко кварљива роба, поред папирнатог новца (који је некако у то време и ушао у употребу), постао додатно средство плаћања. У неким деловима Азије чај је остао средство плаћања све до савременог доба.
---------------------------------------------------------------------------------

ПОРЕКЛО РЕЧИ
     Кинески идеограм који означава реч чај је , али се он изговара различито у зависности од дијалекта. Два најпознатија изговора су ча и те. Реч те пореклом је из хокијен дијалекта којим се говорило у Ксијамену, главној луци у којој су се робом снабдевали трговци из западне Европе. Други назив – ча – потиче из мандаринског дијалекта и вероватно је у источну Европу стигао преко Руса који су чај прихватили до Монгола. Израз ча означавао је најфиније чајеве, односно чајеве посебно одабране за племство.
Основа те користи се у следећим језицима: холандском, хибру, италијанском, норвешком, шпанском, енглеском, француском, мађарском, каталонском, корејском, индонежанском, немачком, ирском, вијетнамском... Основа ча користи се у: јапанском, персијском, грузијском, монголском, арапском, грчком, непалском, хинду, руском, тибетанском, свахили, турском... У већини ових земаља каже се чај а не ча, и претпоставља се да реч чај потиче од кинеског „ча-је” што у преводу значи чајни листићи.

-------------------------------------------------------------------------------

   Прву књигу о чају, „Класике чаја”, написао је Лу Ју (таоистички свештеник и велики љубитељ и мајстор чаја) и она је штампана у Кини 780. године. Он је у књизи чај издигао на ниво филозофског пића чија припрема и пијење изискују веома широко познавање природе, вере, филозофије и људи и према томе он није само пиће већ свеобухватан начин живљења. У свих десет поглавља књиге Лу Ју озбиљно, тачно и веома посвећено, приказује поступак припремања чаја. До детаља описује одабир, брање и сушење листића, објашњава особине воде и како је кувати, а посебан део посвећује многобројном прибору за чај, од бамбусове кашичице, преко порцеланских шољица и чајника, па све до ормарића у којима се чува потребни прибор.

-------------------------------------------------------------------------------
  Берачица чаја                                             
                                    
                                           ВАЖНО ВРЕЊЕ
   У свету постоје две врсте чаја: чај од лековитог биља (камилице, нане, жалфије, шипка...) и чај који се прави само од биљке чај (Camellia sinensis). Чај од биљке чај познат нам је под називима: зелени, црни, индијски, кинески, цејлонски, руски, Earl GraÚ, English Breakfast... Сви они потичу од једне једине врсте – од жбунасте биљке чај, а да ли ће се добити зелени или црни, зависи само од прераде чајних листића: црни чај добија се од листића који су претрпели ферментацију (врење), а зелени од једноставно осушених листића без врења.
-------------------------------------------------------------------------------

Стиже у Јапан 

Јапански церемонијални чај у праху

  Мада је чај стигао у Јапан још у 6. веку, праву важност добио је тек 1191. године захваљујући будистичком свештенику који се звао Мјоан Еисаји који је неко време провео у Кини учећи о лековитом биљу и практикујући зен будизам. По повратку у Јапан донео је две важне ствари: основна начела зен-будизма и семе зеленог чаја. Пресудан догађај који је уздигао чај изнад осталих јапанских лековитих биљака био је успех Еисајија, познатог и под именом Еисаји Зењи (мајстор зена Еисаји), да тадашњег шогуна излечи управо зеленим чајем.  
   Од тада се шогун Минамото Санетомо, за кога се сматра да се заправо излечио од алкохолизма, свесрдно залагао да чај уврсти у обавезне напитке међу самурајима на двору. После успешног лечења шогуна, мајстор зена Еисаји написао је књигу о лековитом биљу у којој је посебно место посветио лековитим својствима чаја. Током наредних векова јапанска церемонија чаја готово је достигла савршенство. Постала је невероватно истанчан и сложен скуп правила и понашања који практично повезује законитости природе, уметности, људских врлина и истанчаног понашања.

-------------------------------------------------------------------------------
                                    ИЗ ЕНГЛЕСКЕ У ИНДИЈУ
  Пошто је потражња за чајем постала велика, Енглези су упорно покушавали да нађу поднебље у некој од својих колонија где би сами узгајали чај, без потребе да га увозе из Кине. Најзад се као најбоље решење показала покрајина Асам (или Ашам) у Индији, где су већ постојали дивљи жбунови чаја. Тако је почела производња чаја у Индији и, мада су данас Индуси највећи потрошачи чаја на свету и мада је индијски чај један од најпознатијих, чињеница је да су они почели да пију чај тек кад су Британици отворили плантаже у Асаму и Дарђелингу, покрајинама у којима се данас производе два изузетно позната црна чаја – асам и дарђелинг. Пре тога потражња чаја у Индији била је занемарљива.
-------------------------------------------------------------------------------

                      Британци присвајају чај, и доле, примерци Веџвудовог порцелана 
                                     
                                         Европска шољица

    Прва званична пошиљка чаја стигла је у Европу 1610. године кад је један холандски брод донео малу количину зеленог чаја из Кине у Холандију. Одатле је око 1630. године доспео у Француску а око 1670. и у Енглеску. Те прве пошиљке чајева увек су садржале само листиће зеленог чаја јер је црни чај у већој мери почео да се производи тек у 16. и 17. веку. Кинези нису много марили за црни чај и углавном су сматрали да више одговара Европљанима него њима, зато је у каснијим временима извоз црног чаја у Европу постао најважнији. Међутим, ти први чајеви доношени из Кине увек су били зелени.
    У Европу је чај пристигао као нешто ново и до тада невиђено и, наравно, као многе нове ствари, имао је и поклонике и заклете непријатеље. Једни су га сматрали за универзални лек а други за отров који убрзава старење и смрт. И једно и друго мишљење одрази су људске природе према новом и непознатом тако да оваква мишљења не изненађују. У сваком случају, на срећу чаја и свих љубитеља овог напитка, с разлогом је победило мишљење да је чај лековит.
    Међутим, опор и понекад бљутав укус зеленог чаја није одговарао Европљанима који су желели не само да пију чај већ и да у томе уживају.    
   Из тог разлога Европљани, који иначе воле да прихватају новотарије али да их при том и прилагођавају себи, почели су у чај да додају шећер, мед, џем или друге додатке за побољшање укуса. Касније су почели да додају и млеко, не само да би побољшали укус већ да би га расхладили и брже попили, јер Европљани једноставно немају стрпљење, особину тако својствену народима Азије.

Краљичин мираз

    Велика Британија је најзаслужнија за ширење обичаја пијења чаја у свету. Невероватан је стицај околности које су је довеле на чајни пиједестал светског тржишта. Међутим, не треба заборавити да је током 18. и 19. века она била једна од најмоћнијих држава света, слично као Кина у време кад је усвојила церемонију чаја као национални обичај.    Успон чаја у Британији био је прилично брз – почетком 18. века готово нико није марио за чај, да би крајем истог столећа већ свако друго домаћинство имало бар један „сервис за чај” као обавезан додатак кухињском посуђу.
    Такође се све више и више увозио црни чај, јер га је било сигурније куповати. Наиме, шверц чајем је узео толико маха да су неки продавци суво лишће других биљака бојили у зелено и продавали га као зелени чај – боја коју су при том употребљавали била је отровна! Црни чај било је теже фалсификовати тако да је потражња за њим прилично порасла.   Црни чај је горак и јак па су шећер, мед, лимун и млеко постали готово обавезни додаци. Како читамо из историјских извора, крајем 18. века ретки су били Британци који не пију чај. Од краљева преко радника до просјака готово сви су пили најмање по шољицу или две чаја на дан.

    За успон чаја у Великој Британији првенствено је заслужна Катарина од Браганце, кћи португалског краља Јована IV. Она је 1662. године енглеском краљу Чарлсу II, између осталих блага, злата и понеког португалског поседа, у мираз донела и – сандук чаја! Оно што воли енглеска краљица, воли и њен народ, а посебно племство. Катарина је увела обичај пијења чаја а племство је тај обичај здушно прихватило, било је то тако краљевски! Како је једна тако неважна навика португалске принцезе освојила Енглеску најбоље описује Том Стендиџ у књизи о историји чаја: „…Следеће године по Катарининој удаји за краља, песник Едмунд Валер написао јој је песму ’О Чају’ у којој је истакао њена два поклона нацији: чај и лакши приступ Индонезији.”
    Друга важна личност у развоју чаја у Великој Британији био је Томас Твајнинг (Thomas Twining) који је 1717. године отворио радњу за продају и пијење чаја. Ово се показало као одлична замисао јер је било једино место где су жене из виших сталежа могле слободно да се окупљају, причају, пијуцкају чај и најзад понеки од њих и да купе. И дан-данас чајеви с ознаком „Twining’s” синоним су за добре чајеве.
    Тако је, мало-помало, чај све више освајао Острвљане. Постала је ствар угледа знати одабрати и припремити добар чај. Окупити госте на чајанку и тако деликатни напитак послужити у посебним сервисима за чај. Као најбољи материјал за кинески напитак наметнуо се, додуше не баш оригинално, кинески порцелан. У почетку се увозио из Кине, али се касније појавио и као домаћи производ. У производњи порцелана посебно је био успешан Џосаја Веџвуд из Стафорда. Предузимљиви Веџвуд почео је и да рекламира своје производе и то на исти начин како то раде данашње рекламне агенције – по правилу што познатија личност рекламира производ, то се он боље продаје. Из тог разлога је као рекламну личност свог порцелана одабрао енглеску краљицу Шарлоту, супругу краља Џорџа III. Уз њено одобрење, Веџвудов порцелан је носио ознаку „краљичино посуђе” – па сад чик немој да купиш! Али, шалу на страну, чињеница је да су Веџвудови сервиси за чај до данас остали једни од најцењенијих у свету.

Против амеба

    Мада су и краљевске породице и предузимљиви трговци попут Твајнингса и Веџвуда имали велики удео у ширењу чаја у Великој Британији, посредно и у целом свету, многи сматрају да добар део заслуга за тако велику љубав Енглеза према чају припада заправо Ричарду Аркрајту који је 1786. године подигао прву фабрику за ткање у којој су машине радиле главни део посла – ово је био почетак индустријске револуције која је довела до тога да се велики број радника замени фабричким машинама. Радници су, наравно, и даље били потребни али не у толиком броју, они су надгледали машине а машине се нису умарале и нису правиле паузе. Више робе, мање радника, веће плате а уз плате се делио и чај. За разлику од мануфактурне производње, овде су сви радници могли да имају паузу у исто време. То значи да су у исто време имали паузу за ручак, али и паузу за чај. А чај се показао као изузетно окрепљујуће средство: радници који су пили чај мање су се разболевали, њихове породице које су пиле чај добијен уз плату такође су мање оболевале а и смртност беба се смањила.
    И заиста за све те благодети заслужан је управо чај јер су многе болести доспевале преко воде за пиће а прокувана вода па још с додатком антисептичких и бактерицидних листића чаја, умногоме је смањила могућност од заразе. Током 1796. године опака и често смртоносна болест дизентерија која се преноси водом видно се смањила, а посебно међу фабричким радницима и њиховим породицама управо зато што амебе које преносе ову опасну болест умиру приликом прокувавања воде. Слично се десило и у Кини у време династије Танг пре око 1200 година кад је такође владала епидемија дизентерије. Захваљујући кувању воде ради припреме чаја, огроман број Кинеза спасао се потпуно несвесно ове опаке болести.
  
                                           РУСКИ КАРАВАНИ

              

    Мада Монголи нису много марили за чај, ипак су највише допринели његовом ширењу у Русији. Руски цар Михаил I добио је 1638. године од монголског владара Алтин-кана на поклон 70 килограма чајних листића. Чај је убрзо постао цењени напитак у Русији и већ око 1679. године руски трговци се снабдевају чајевима у већој количини. Најпре су га увозили из Кине а касније из Индије и са Цејлона и то углавном посредством пустињских каравана који су на путу за Европу прелазили преко Русије. Руски трговци радо су мењали скупоцена сибирска крзна за велике количине чаја, који су обично сладили џемом или пили с кришкама лимуна.

                                                  ТРИ ОБЛИКА

                
                                         Паковање пресованог чаја

    У почетку чај није имао много сличности с оним какав се данас пије већ је више личио на неку чорбу или сируп. Прво су се правили колачи (или брикети) од листића чаја тако што би се листови испржили, напарили и згњечили. Такви брикети чаја држали би се пре употребе изнад ватре да омекшају па би се затим измрвили и кували у води којој је додат пиринач, ђумбир, кора наранџе, млеко, со и још неки зачини. Овакав начин справљања чаја задржао се доста дуго. Тек око 780. године песник и мајстор чаја Лу Ју уноси велике новине у припрему чаја, при чему избацује све додатке чају осим соли. Чајне брикете касније (у раздобљу од 960. до 1279) замењује чај у праху а со се избацује из употребе. После 1500. године чај у праху више се не користи и њега замењују осушени листићи који су се одржали до данас. Једини чај који је до данас остао у праху је јапански церемонијални чај мача, јер у таквом облику га је из Кине у Јапан донео Еисаји Зењи, пре око 1000 година.

-------------------------------------------------------------------------------
                                                     У СРБИЈИ

                                              Сервис за чај из збирке Музеја града Београда
  
    Код нас чај је ушао у моду тек крајем 19. века, а обичај окупљања на чајанкама одржавао се, с већим или мањим прекидима, све до Другог светског рата. Угледајући се на западну Европу, богатије породице приређивале су чајанке као друштвени догађај. Био је устаљени обичај да домаћица одреди један дан у недељи кад „прима”, и тога дана је на послужење и разговор долазило одабрано друштво. По правилу, у таквим приликама као главно пиће служио се чај.
    Мада се о врсти чаја није много водило рачуна, и обично се служио руски црни чај, београдске чајанке нису заостајале за сличним окупљањима широм Европе. Настојало се не само да послужење и сервис за чај буду по европским мерилима, већ се веома водило рачина и о одговарајућој одећи, лепом понашању и пригодним темама за разговор.
    Тај „чајни” дух код нас сликовито је описала Тијана Чолак Антић у књизи „О послужењу и понашању за столом у Београду”: „Сервис за чај био је углавном сребрни. И када се није користио, стајао је у трпезарији у стакленом сточићу-витриници чије су се три стране отварале када дођу гости, да би домаћица лако могла да их послужи. Из сребрне „сукијере” („цукердозне”) шећер у коцкама вадио се малом сребрном штипаљком, ко је желео могао је да дода млеко из малог сребрног бокала, или сок од лимуна из кристалног бокалчета, или да сребрном виљушчицом узме кришку лимуна са кристалне тацне, а рум је био у кристалној флашици са сребрним запушачем. У чајнику би се запарила „есенција” (концентрат чаја), а из самовара (могао је да га замени и велики чајник) додавала се врела вода, тако да је свако пио чај оне јачине коју жели, с лимуном, млеком или румом.”
    У почетку чајанке су се приређивале током раног поподнева и биле су резервисане само за женско друштво. Касније се усталио и обичај да ова окупљања трају до вечерњих часова, па су у њима учествовали и мужеви кад се врате с посла. По томе што су ове чајанке имале и посебан назив, „те пролонге” (продужени чај), очигледно је да су имале и нарочити значај у друштвеном животу.
    Први напис о чају код нас, нажалост потписан само иницијалима В. Т, изашао је још 1880. године у новосадском листу за забаву, поуку и књижевност „Јавор”, у коме се детаљно описује разлика између црног и зеленог чаја, историјат чаја у Кини и његов долазак у Европу.

Аутор: 

Деса Ђорђевић-Милутиновић

број:

• 3094 , Politikin Zabavnik

Говор биља - ДРЕН

ЗДРАВ КАО ДРЕН

Са сетом се сећамо давно прохујалих дана, безбрижне младости, њених мириса и укуса. Можда је баш ваше детињство имало благо киселкасти, у исто време слатки, помало опори укус пекмеза од дрењине, или продорни мирис здравца...


                               Cornus mas, дрен, дренак, дреновина, дрењина

одно Копаоника извире Дренска река у чијој се долини сместило село Дрен. Још једно село с истим именом је надомак Лазаревца. Поред Шапца је један Дреновац, код Књажевца други, трећи код Врања, следећи код Прокупља, код Трстеника су Велика и Мала Дренова, близу Крушевца је Дренова Глава...   
   Не каже наш народ без разлога „здрав као дрен”, јер све што је у вези с дреном симбол је здравља, отпорности и дуговечности. Зато ће домаћин пре но што почне да зида кућу посадити дрен, а прворођеној кћерки дати име Дренка.

                                                         Обичаји

   У Левчу се на Ускрс комадић дрена ставља у вино, здравља ради, а на Ђурђевдан деца се опасују дреновом граном, или љуљају на дреновом дрвету. У Мачви је обичај да се божићног јутра поједе дренов пупољак. У чесницу се поред новчића ставља и комадић дрена. На Цвети, Лазареву суботу, Ђурђевдан или на Младенце деца се шибају уплетеном дреновом и врбовом гранчицом, са жељом да расту као врба, да буду здрави као дрен. Он се после порођаја даје породиљи. Уме да буде свето дрво, запис, око кога ће ићи сеоска литија, а болесни би га целивали с надом у оздрављење. Међу Кучима (Црна Гора) постојао је обичај да се новоизабрани војвода окити дреновом гранчицом. У многим селима пече се ракија од дрењина, а у Дрвару сваког септембра одржавају се дани дрење. Батина од дреновог дрвета одбраниће вас од вукодлака, а на Биљани петак треба сакупити гранчице, па се њима оките врата, прозори, штале, да одбране укућане од вештица, од злих демона, од псоглавих. На Цветну недељу прави се свежањ од дреновог грања, донесе кући, затиче на кров да гром не бије кућу. Такав свежањ зове се старић. У пролеће, чим процвета, обратите му се речима „ја кад видех зелен дрен, предадох му дрем и лијен”, а дремеж, поспаност, лењост и зимска учмалост нестаће...

                                                  Гордијев чвор

Италијански сликар и архитекта Ђовани Паоло Панини (1691–1765) остаће упамћен по сликама градских призора, величанствених грађевина, по необичним архитектонским решењима, по сликама величанствених и фантастичних градова. Припадао је бароку, а на слици Александар Велики пресеца Гордијев чвор. Уљем на платну насликао је овај догађај 1718–1719. године, а димензије слике су 74 x 60 cm. Александар, током похода на Исток, 344. године пре наше ере зауставиће се у једном малоазијском градићу. Ту је чуо за пророчанство да ће онај ко разреши овај чвор постати владар Азије. У свом стилу Александар мачем пресеца дренов чвор и симболично отвора врата Азије...

   У средишњем делу малоазијског полуострва простирала се древна Фригија. Како је у давна времена остала без краљева, пророчанство је предсказало да ће путник који на воловским колима први уђе у град постати краљ. Утом пристиже сиромашни сељак Гордије. Пророчанство се испуњава, а Гордије, у знак захвалности, своју запрегу посвећује боговима. Претходно је посекао један дрен, огулио кору и исекао је у каишеве. Њима чврсто везује запрегу, сложеним чвором који нико никада неће моћи да одреши, а легенда каже да ће онај коме то ипак пође за руком, постати господар Азије. Гордије ће владати Фригијом, основати град Гордијум (Гордион), наследиће га син Мида, потом опет Гордије... све док легенда није пала у заборав... све док Александар Македонски није прошао кроз Гордију и мачем пресекао окамењени дренов чвор...

                                             Ромулово копље

   Оснивач и први краљ Рима беше Ромул. Одмах по оснивању, град почеше да насељавају луталице, одметници и скитнице. Сами мушкарци. Како ниједна жена није својевољно хтела да се настани у таквом граду, Ромул је смислио како да их отме од својих суседа Сабињана. Приредио је спортско такмичење и док су се Сабињани забављали у играма, Римљани отеше њихове жене и кћерке. То је довело до рата између Римљана и Сабињана које предводи Татије. После много борби, погибије мужева, браће и очева отетих Сабињанки, рат заустављају управо оне. Преклињу очеве и браћу Сабињане и мужеве Римљане да окончају рат. Тако и бива, а Сабињани се с Татијем настањују у Риму.

Ромул је хитнуо копље с римског брежуљка Авентина до самог подножја другог римског брежуљка Палатина. Копље се забило толико дубоко у земљу да нико никада није могао да га извуче. Кажу да је копље било начињено од дреновог дрвета, да је у земљи олистало и да је од њега никао моћни дрен, који је постао свето дрво старог Рима...

    Прича се да су једном Ромул и Татије вежбали бацање копља. Ромул је хитнуо копље с римског брежуљка Авентина до самог подножја другог римског брежуљка Палатина. Копље се забило толико дубоко у земљу да нико никада није могао да га извуче. Кажу да је копље било начињено од дреновог дрвета, да је у земљи олистало и да је од њега никао моћни дрен, који је постао свето дрво старог Рима...

                                                 Тројански коњ



Епеј је грчки војник, али и занатлија, дрводеља. У договору с Одисејом начиниће огромног коња од суве дреновине... Тројански свештеник Лаокон је сумњичав, саветује суграђане да дрвеног коња не уносе у град. Тројанци му не верују. Пун беса, у очају јер га не слушају, Лаокон ће стрелом погодити коња говорећи: Timeo Danaos et dona ferentes („Бојим се Данајаца и кад дарове доносе”, по Хомеру Данајци су сви Грци који су учествовали у опсади Троје). Чује туп удар, као да је коњ шупаљ. Док он покушава да убеди Тројанце, богови шаљу две огромне змије које ће удавити њега и његова два сина. Тројанци су овај догађај протумачили као упозорење, богиња Атина ће их казнити уколико не прихвате поклон. Уносе коња у град, не слутећи да је унутра Одисеј са својим најоданијим војницима, а савремени канадски илустратор Кит Томсон, у стилу фантастичног реализма, то нам верно приказује.
  
   Опсада Троје траје већ годинама и Грцима се чини да је град неосвојив. Но, лукавство Одисеја и умеће Епеја учиниће крај најчувенијем античком рату. Грци смишљају лукавство. Тобоже напуштају бојиште, а на месту логора остављају великог дрвеног коња, кога је од дреновог дрвета начинио Епеј. Одисеј ће поставити убедљиви мамац… Из грчког логора вије се црни дим, нигде никога. Тамо где је годинама био логор, Пријамова извидница налази избезумљеног грчког војника Синона. Он ћути, преплашен је. Тројанци га муче, одсецају му нос и уши.
   Коначно, Синон ће проговорити. Под мукама признаје да су Грци напустили ратиште, да се враћају у Грчку кућама, а да умилостиве богове начинили су огромног дрвеног коња. Коњ је морао да буде тако велик да Тројанци не могу да га унесу у град, чиме би разљутили богове. Синон „признаје” да га Одисеј није волео и да га је оставио живог, везаног за коња, као жртву која ће умилостивити богове и Грцима омогућити срећан повратак. Потом је успео да се одвеже, да побегне, крио се све док га Пријамови војници нису ухватили…
   Синон је убедљив у овој лажи и становници Троје му верују, ликују, радују се победи, повлачењу Грка. А, како је коњ симбол града Троје, уносе га унутар зидина. Целу ноћ се радују победи, славе. То користи Одисеј, који је с неколицином ратника сакривен у коњу, неопажено излази и отвара капије града. Под окриљем ноћи, користећи непажњу и опијеност Тројанаца, Грци ће освојити град… Тројански коњ постаће на тај начин симбол победе, а дрен од кога је направљен Грцима омиљено дрво.

                                                   Тоне у води

   Дрен, дренак, Cornus mas, жбун је или ниско дрво, обично пет до шест метара високо, смеђецрвенкасте коре која се љуспа и веома тврдог дрвета. Цвета пре листања ситним жутим цветићима, смештеним у штитасте цвасти. Листови су наспрамни, јајасти, с дугачко извученим врхом и веома особеном нерватуром по којој се лако препознаје. Плод је црвена, јајаста коштуница (дрењина) која сазрева у септембру. Пријатног је укуса и јестива. Расте у светлим шумама храста, на крчевинама, у живицама, на кречњачким подручјима јужне и средње Европе, Мале Азије. Користи се плод дрена, дрењина или Corni fructus, а изузетно ретко и кора (Corni cortex). Плод садржи шећере (до 10 одсто), органске киселине (јабучна), пектине, танине, витамин Це, антоцијане (деривати делфинидина, пеларгонидина и цијанидина). Делује адстрингентно (стежући) и антидијароично (против пролива). Користи се за јело, за припремање чаја, сока, компота, слатка, пекмеза, вина и ракије. Дрену је доста слична врста Cornus sanguinea (свиб, свибовина), чији је плод ситнији и округластији, љубичасто-црне боје, горког укуса и није за јело.
   Дреново дрво је црвенкастосмеђе боје, тешко и тврдо, налик је рожини, што му и само име говори (од латинског cornu = рог), веома танане грађе, лепо се глача, тако да је одлично за израду украсних предмета, штапова, лула, за резбарење минијатура. У ствари, дреновина је толико тврда и тешка да је такорећи једино дрво које ће у води потонути и једино ће се Марко Краљевић показати чвршћим од суве дреновине...

                                    Када виђе да је за мејдана,
                                                онда иште суву дреновину.
                                                Донесоше дреновину Марку:
                                                кад је стеже у десницу руку,
                                                прште пуста надвоје, натроје,
                                                и дв’је капље воде искочише.

                                     (из народне песме „Марко Краљевић и Муса Kесеџија”)


ЂУРЂЕВДАН

...Сутра је Ђурђевдан... У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве. Свлачим се и купам... Јер ко се тада, на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка окупа, биће целе године здрав к’о дрен, чије лишће, тада набацано, плива на води...

(из приповетке „Ђурђевдан”
Боре Станковића)

Аутор: 

Славољуб Тасић

број:

• 3095 , Politikin Zabavnik

ДЕЧАК ЗВАНИ ТАЈНА

Једни су веровали да је потомак Бадена. Други су били убеђени да је варалица. Трећи су неговали причу о чудноватом дечаку који је једног јутра само закорачио на трг у Нирнбергу

рано јутро 26. маја 1828. године један сунчев зрак обрушио се са источног неба над Нирнбергом и под оштрим углом почешао врх главе јединог будног човека у граду. Зрак је наставио даље коначно додирујући тло и на несагледиво одушевљење ранораниоца сишао на сам врх дуге црне силуете исцртане по земљи. Реч „сенка” за њега је била страна, као и сам појам за којим је реч безуспешно покушавала да посегне у младићевој простој глави.
   С нескривеном радозналошћу гледао је у свој обрис на земљи и изучавао његове одговоре на скромне и плашљиве покрете којима је успевао да га поткупи да му се покори.
   Гледао је сенку која се скраћивала како су сати пролазили и сунце се уздизало иза његових леђа. Осећај за време није имао, као ни најмању назнаку распознавања таквог појма. Минут, или сат, свеједно. Једино је било важно шта ће се десити кад сенка догори до ногу. Можда ће болети? Можда ће га прогутати? Можда ће нестати и никада је више неће наћи? У међувремену, град је почео да се буди.

                                         Долазак чудног писмоноше

   Георг Вајкман, обућар, мрзео је понедељке. Јутро претходног нерадног дана још му се мешало с поспаношћу, па је кад трепне убеђивао себе да може да настави да спава, а кад отвори очи да мора да устане. Да би се коначно разбудио, отворио је широки прозор спаваће собе који је гледао право на велики трг у Нирнбергу. Тамо је непокретно стајао некакав човек, младић, дечак од око шеснаест година. Понеки пролазник пројурио би поред њега журећи се својим послом, али нико није застао макар да боље осмотри непознатог. Обућар га је гледао неколико секунди, а онда га је сила обавезе повукла назад у устаљен животни ток. Кад је изашао напоље, младић је још био ту, непомичан. Георг га је још једном погледао пре него што му се испред очију испречила прва кривина. Потом га је заборавио. Као и сви који су тог јутра пролазили тргом.
   Касније тог дана обућар Вајкман враћао се кући главе пуне прорачуна, планова и одговора на пословне изазове првог радног дана у недељи. Пролазио је преко трга кад му је поглед застао на младићу који је још стајао на истом месту као и прошли пут. Радозналост је победила глад, која га је вукла кући на ручак, и Георг је пришао укипљеном дечаку. Сада је могао мало боље да га осмотри.
   Младић је имао чудно држање. Био је ниског раста, здепаст, велике округле главе, обучен у неупадљиво сељачко одело које би неки сеоски шмокљан обукао за фину прилику. Коса му је била локнаста и провиривала је испод похабаног шешира. Имао је избечен, празан поглед.  Доброћудно се насмешио Георгу и пружио му две коверте које је све време држао у руци. На њима је писало да су намењене „Часном коњичком капетану четвртог ескадрона шестог пука лаке коњице у Нирнбергу”. Писма су била упућена с баварске границе. Обућар, чија је глад већ била далеко потиснута, ухватио је дечака за руку и повео га право капетану Фон Весенигу.

                                              Каспар Хаузер

   Вратар дома Фон Весенигових званичним и надобудним гласом изјавио је да господар није код куће. У благом очајању, Георг Вајкман је наизменично гледао вратара и младића кога је довукао. Стомак га је пакосно подсећао на пропуштени ручак, сетио се да се није јавио жени и почео да жали што је уопште прилазио странцима на улици кад је дуги низ година избегавао да чини управо такве ствари из обзира према речима својих предака чију мудрост је тек сада почео да схвата. Ни вратар, ни обућар, ни дуги низ забављене послуге из куће капетана Фон Весенига нису успели да извуку макар једну реч из чудног младића. Био је преплашен и унезверен и цео пут од трга провео је у болном плачу. Пошто су оценили да таквом неваспитаном дечаку није место у кући, одвели су га у шталу да сачека господина.
   Тишина у коју је грунуо капетан Фон Весениг указивала је да нешто није у реду. Он, високи официр, човек од дужности и обавеза, умео је да препозна кад нешто није у реду. Онда би на невољу јурнуо не устручавајући се, сигуран у себе и своје расуђивање. Још га ниједанпут такав наступ није изневерио. До сада. Дечак који је седео у штали био је очигледно одушевљен капетановим држањем и светлуцањем његове униформе. Чак је и проговорио.
   Рекао је: „Желим да будем јахач, као и мој отац.” Капетанов непогрешиви осећај за невољу указао му је да се младић мучи с чизмама. Кад је наредио да му их скину, сви су остали запрепашћени. Дечакова стопала била су рањава. То је и био разлог његовог плача. Стара служавка погледала му је ноге и у тренутку схватила. Он никада раније није носио обућу.
   Писма која је са собом донео завршила су у капетановим рукама. Једно је било од старатеља који га је довео до Нирнберга. Он је предлагао да дечака или приме у војску, или да га обесе, како год. Писало је да је дечак под његово старатељство доспео услед смртног случаја његове мајке која је преминула 1812. године. Младић од тада није излазио из куће. У другом писму, које је било потписано именом његове мајке, писало је да је рођен 30. априла баш те 1812. године и да му је отац, војник шестог коњичког пука, недавно погинуо. Капетан Фон Весениг размишљао је неколико минута шта да ради, а онда је учинио онако како су и вековима пре њега поступали велики људи кад би им драгоцено слободно време било угрожено – препустио је одговорност онима с нижим чином. Послао је дечака у полицију.
   У полицијској станици младић је наишао на још један безуспешни низ испитивања. Овог пута се чврсто и одушевљено држао свог свемогућег одговора: „Желим да будем јахач, као и мој отац.” Покушали су да га нахране кобасицом и пивом, али их је он одгурнуо с гађењем. Тек после неколико покушаја успели су да му погоде укус. Вода и парче црног хлеба. Оно на шта је био научен. Било је потребно неколико сати да се неко сети да пред њега стави хартију и оловку. Одмах их је препознао и узео. Великим штампаним словима написао је једине две речи које је знао. Своје име. Каспар Хаузер.



                                      Највиша кућа у Нирнбергу

   Из собе изнад деведесетог степеника чуо се врисак који је одјекивао готово празном кулом. Тамничар се трзнуо из полусна и потрчао горе. Тамо, у једној од ћелија, Каспар Хаузер упознавао је свет око себе на тежи начин. Слушајући заводљиве шапате своје љубави према светлуцавим стварима, покушао је да ухвати пламен свеће. Резултат је био мрак. И бол. Лекција број један. Не играј се с ватром.
   Нирнбершка полиција није знала где да смести младића. Било је јасно да не могу да га препусте самом себи. Дечак је био потпуно неспособан за живот и неупознат са светом. Вероватно би умро од глади. С друге стране, нико није био сигуран на шта је све спреман. Ако је, као што су већ почели да верују, цео живот провео затворен, онда су му и односи с људима, заједно са свим моралним и обичајним предрасудама, били страни. Није разликовао добро и лоше. Могао је да повреди некога чак и без жеље да му науди. Једино решење била је затворска кула Вестнер.  Ставили су га под надзор Андреаса Хилтела, тамничара који је добио задатак да га кришом посматра како би утврдио да ли је у питању само вешт преварант. Оно што је видео, говорило је супротно.
   Каспар је велики део дана проводио само седећи на поду, раширених ногу, гледајући сатима у једну тачку. Изгледало је да се боље сналази у мраку него на дневној светлости и то је говорило у прилог претпоставци о дечаковом заточеништву. Лекар кога су довели да га испита имао је занимљива запажања. Хаузерове ноге биле су чудног склопа. Његова колена била су слаба и необично развијена што је било довољно да лекар схвати да дечак није често имао прилику да стоји. С друге стране, био је изванредног здравља. Ни близу неухрањености и поремећаја које би живот на хлебу и води и ван досега Сунчеве светлости сигурно оставио.   Дечак је био душевно здрав и није показивао знаке никакве заосталости.   Само му је било одузето детињство, раздобље кад је требало да научи све о себи и свом односу са светом. Тај део није био избрисан, већ никада није ни постојао.
   Сви противречни лекарски закључци нису бацили нимало светлости на тајновитост Каспаровог доласка. Тако су га оставили у кули да покуша да се навикне на присуство људи. Он је наоко био срећан. Кад су му донели огледало, дуго је покушавао да ухвати оног што стоји с друге стране.  
   Обожавао је дрангулије и светлеће ситнице. Дрвеног коња кога је добио на поклон од тамничарове жене, примио је с нескривеним одушевљењем и чак је покушавао да га храни. Ипак, у тренуцима кад је остављан сам, кад бука и граја које прате свакодневни затворски живот умину, Каспар је осећао тескобу свог положаја и притисак који је наметало друштво на које није био навикнут, које није тражио ни умео да схвати и цени. Тада би се склупчао у углу своје тамнице, прекрио лице рукама да се одбрани и сакрије, и тихо и дуго плакао. 

Каспар Хаузер из филма Вернера Херцога

     „Уметност надокнађивања изгубљеног времена и година залуд прошлих”
      Гужва на степеницама претила је да добије облик великог живог организма. 
    Чудовишта испреплетаног од дволичности и нездраве радозналости.  Долазили су сви. Стари и млади, мушкарци и жене, дебели и мршави, добри и зли. Долазили су да виде ненормалног, да би они у својим очима изгледали нормални.
   Долазили су да сеју немир ради сопственог спокоја.
   Чудно је како они који највише уживају у туђој несрећи најгласније устају у одбрану унесрећених вођени савешћу или сујетом или заједничким деловањем јединог заиста људског у њима.   
   Једна госпођа викала је на сав глас да је он исти као и сви други и да ту нема шта да се види. А ипак, била је ту. И гледала је. А Каспар је био далеко од тога да буде исти као и сви други, нити је желео да попуњава такав расцеп између нечијег лица и маске само да би удовољио публици пред којом није желео да наступа. Седео је у дну своје ћелије и престрашен гледао буљук људи који су се окупили само да би њега видели. А све је почело кад му је мали тамничарев син помогао да проговори. Откад је испричао своју причу нису хтели да га оставе на миру. Заправо, све је почело доста раније. Раније него што је био способан да се сети.
   Причао им је о мраку. О бескрајним ноћима завијеним у тишину велику као брдо. О таваници која га је терала да прави избор – да исправи ноге или леђа. Причао је о самоћи не успевајући да се изрази с оно мало речи којима је умео да барата. Беснео је на своју немоћ, јер је самоћа нешто што сви желе да поделе, а њему је то било ускраћено. Тако дуго ускраћено.  Светлост је пио из процепа између дасака које су прерасле преко прозора. Непомичне, себичне даске. Сунце никада није видео. Ни човека. Ни дрво, ни животиње, ни свет. Онај који га је заточио долазио је нередовно. По сопственом нахођењу. Ни њега није видео. Чак и кад је улазио у Каспаров мали затвор терао га је да се окрене леђима и да не гледа.
   Причао им је како је научио да спава у седећем положају, јер су слама и бетон били непријатељски настројени према људској кожи. Сваког јутра, кад би се пробудио, нашао би кофу с водом и парче црног хлеба негде поред врата. Понекад би течност била горка и необична. У тим тренуцима падао је у дубок сан и будио се пресвучен и ошишан. Такву воду је пио и пре него што је изашао напоље.
   Само што се овог пута пробудио у свету сатканом од светлости. Дуго није могао да гледа, готово цео дан. Кроз затворене капке прејако светло на које није навикао пресликавало је боју крви из очних капака на његове осетљиве зенице. Али његов старатељ био је стрпљив. Помогао му је да се навикне на ход. Обукао га је у одећу какву никада раније није носио. Дао му је писма и дуго га учио да се потпише. На крају, научио га је да правилно изговори једну реченицу: „Желим да будем јахач, као и мој отац.” Тако опремљен стигао је и у Нирнберг.
   Тако су га и нашли. С писмима у руци, справама за мучење на ногама и џепова пуних ствари којима ту није било место. Носио је коверту с мало златног праха. Некакве хартије с деловима текста из Библије. И верски спис упадљиво ироничног наслова – „Уметност надокнађивања изгубљеног времена и година залуд прошлих”.

                                             Каспаров нови дом

   Звукови, боје, људи и њихово понашање, сенке и облаци, природа, одећа, галама, смех, страх, паника, бол, плач. Са свих страна таласи утисака запљускивали су Каспарове плитке могућности прилагођавања на нови свет. Брзо је мењао расположење. Нису му пријали посетиоци. Стицао је утисак о друштву који би лако могао да га помери изван граница разума. Не може се једноставно разумети зашто се људи понашају како се понашају. За то је потребна навика и отупелост, а Каспарова чула била су нова. Судија Фон Фојербах посматрао га је испитивачки. Све време док су трајале посете било је очигледно да је младићу нелагодно, али ипак, његова гримаса није се ни најмање мењала.  
   Као да није могао да изрази расположење коришћењем мишића лица. Судија је искористио свој немали утицај у нирнбершким званичним круговима и издејствовао да Хаузер буде премештен из куле. Као најпогоднијег старатеља изабрали су професора Георга Фридриха Даумера, човека чувеног по учитељским и педагошким способностима. Све се то десило непуна два месеца откако је стигао у град.
   Ако је успех тамничаревог сина око обнављања Каспарове моћи говора сматран невероватним, онда је напредак који је показао у сарадњи с професором Даумером право чудо. За тридесетак дана успео је да научи да чита и пише, мада је било очигледно да је и раније било покушаја описмењавања овог младића. Почео је да се понаша у складу с туђим очекивањима и целокупна заједница била је веома поносна због овог професоровог успеха.
    Док му Даумер није објаснио, разликовао је мушкарце од жена само по одећи. Дозвољено му је да слика и почео је да учи да свира клавир. Ипак, на неке појединости није могао да пристане. Кад је професор покушао да га упути у кретање Земље око Сунца помоћу звезда и ноћног неба, Каспар је остао поражен лепотом призора. Наука те вечери није успела да се пробије кроз утиске. Упоредо с научним објашњењима, стварао је и сопствени мали свемир поретка ствари. Кад је видео једног дечака како ломи грану с дрвета, био је неутешан и није допустио да га ико убеди да дрво не осећа бол. Без икаквог разлога волео је црвену боју, а није подносио зелену и црну. Јаки утисци изазивали су му мучнину, али је заузврат био обдарен изванредно осетљивим чулима. Препознавао је људе по мирису, могао је да чита у готово потпуној тами, а у смирај дана, кад се на небу виде тек две-три звезде, распознавао је сазвежђа.
   Каспар Хаузер полако се уклапао у заједницу, а свака његова особеност тим уклапањем само је добила на значају и вредности. Кад је почео да пише аутобиографију, почетком јесени 1828. године, неколико новина је објавило вест о томе. Посетиоцима који су желели да га виде није било краја. Главна занимација у друштву постало је нагађање Хаузеровог порекла. Неки су мислили да је преварант, а други су тврдили да је потомак немачке лозе Баден који је затворен како би се његов брат од стрица попео на престо. Недостатак вести о чудном понашању новог суграђанина није угасио занимање за Каспара, него је даље потпалио машту радозналаца. И то би могло да се узме као нека чудна врста комплимента. Њега то није дотицало. Можда и први пут у животу био је истински срећан.

                                                         Пад

   Кад се професор Даумер вратио из своје уобичајене јутарње шетње 17. октобра 1829. године, на поду своје куће затекао је крв. Водила је у подрум. Престрашени професор потрчао је доле и наишао на Каспара сакривеног у ћошку с великом посекотином на глави. Младић је испричао да га је напао човек у црном, главе завијене у црни свилени шал. Рекао му је да мора да умре пре него што напусти Нирнберг. Каспар је препознао нападача по гласу. Био је то исти онај човек који га је довео у град. После овог догађаја ствари су почеле да се мењају.
    Градске власти су схватиле да професор Даумер, будући да је почео да подлеже старости и болести, више није одговарајући чувар за Хаузера. Поготово у светлу нових догађаја. Почињу да га сељакају из породице у породицу. Вести о покушају убиства поклопиле су се с вешћу о смрти великог војводе од Бадена, Каспаровог оца у очима оних који су желели у то да верују. Ова чињеница доспела је и до ушију лорда Стенхоупа, британског племића који је био пријатељ с породицом Баден. Уз помоћ својих позамашних финансијских могућности, лорд добија старатељство над Каспаром. И крећу на пут.
   Каспар је испрва био задовољан. Стенхоуп му је обећавао да ће га одвести у Енглеску, даље од свих радозналих очију, и то му је било довољно да пристане на свакодневна понижења. Лорд га је користио као израз своје добре воље. Вуцарао га је по забавама и представљао као наказу којој је он, благодарни, поклонио своје време и, још важније, новац. 
   Све дубоке мисли које је професор Даумер успео да подстакне да се развијају у младићевој глави биле су угушене у испарењима шампањца, прејаких парфема и лажног смеха. Свирао је клавир за публику која се одушевљавала као да гледа луткарску представу. Покушавао је да прича, али уши нису слушале садржину његових речи, него су се радовале форми коју је успевао да постигне. Осећао се као нека животиња која се из петних жила труди да се понаша као човек и због тога бива награђена одобравањем.


                                                                        Надгробна плоча

   С друге стране, лорд Стенхоуп није само губио време на забавама. Он је имао свој интерес у свему. Упркос гласинама, није веровао да је Каспар потомак куће Баден, али је нашао рупу у још једној племићкој породици. Истраживао ју је док није наишао на слепу улицу. С тим поразом истопило му се и занимање за Каспара. Оптужио га је да је преварант и нестао је. Каспара је 9. јануара 1832. године оставио у граду Анзбаху код свог познаника, старог учитеља Мејера.

                                               Порука у огледалу

   Учитељ је био строг и зловољан човек. У Каспарову причу није веровао ниједног тренутка. Првог дана по његовом доласку у Анзбах запослио га је у адвокатској канцеларији да ради као писар. То му се није свидело. Са свих страна почеле су да се слежу недоследности у Каспаровој причи. Писма која је са собом донео била су писана истим рукописом. Стенхоуп, Мејер, па и Фојербах почели су да га називају преварантом који је само желео да живи на туђ рачун. Брзином којом су га заволели, сви су почели да заборављају детаље који иду у прилог његовој причи. Било је потребно мање од годину дана да падне у готово потпуни заборав.
   Средином децембра 1833. године Каспар је улетео у кућу учитеља Мејера. На грудима је имао убодну рану и одећа му је била натопљена крвљу. Успео је да изусти да га је неко напао у парку и да је нападачу испала некаква торбица у снег. У парку је заиста нађена торбица у којој је била порука.
   „Хаузер ће вам рећи како изгледам и ко сам. Да бих му уштедео труд, рећи ћу вам сам. Долазим са... баварске границе... на реци... Чак ћу вам рећи и своје име. М. Л. О.”
   Порука је била написана обрнутим рукописом, као у огледалу. А било је познато да је Каспар сам вежбао такав рукопис. Чак је и хартија била пресавијена на троуглове – баш као што је Каспар то чинио. Опште уверење било је да је Каспару дојадио службенички живот и заборав у који је упао, па да је покушао да разбуди успавано занимање за свој случај ранивши се. Те сумње мало су спласнуле кад је дошао лекар и установио да нико не може да нанесе себи тако дубоку рану с таквим углом убода.
   Од те ране је и умро 17. децембра у двадесет и првој години, оставивши за собом велики број тајни које није био спреман да открије ни на самртној постељи. Јавност се поделила на три стране. Једни су и даље веровали да је Хаузер потомак Бадена. Други су били убеђени да је варалица. Трећи су му само поверовали и наставили да негују причу о чудноватом дечаку који је једног сунчаног јутра закорачио на трг у Нирнбергу.
Анзбах га је сахранио и подигао му споменик у старом делу града. Гроб се налази на старом црквеном гробљу. На мермерној плочи исклесан је натпис на латинском:
   „Овде лежи Каспар Хаузер, загонетка свог времена. Рођења непознатог, смрти тајновите”.

Аутор: 

Стефан Костадиновић

Илустровао: 

Лазар Качаревић

број:

• 3099 , Politikin Zabavnik

МУШКАРЦИ У СУКЊАМА

Мало је познато да су Енглези Шкотланђанима подметнули килт
илт, обавезни вунени део шкотске „народне” ношње древног тартан дезена, без кога данас тешко да уопште можемо и да замислимо шкотског брђанина, у ствари је измишљени стереотип, који током већег дела историје никакве везе није имао с гајдашима, а још мање са Шкотланђанима.
    Шкоти брђани, пореклом избеглице из Ирске, који су око 375. године почели да насељавају брда у северном делу данашњег британског острва, потиснувши Пикте, народ по претпоставци такође келтског порекла који је пре њих ту живео вековима, досељавали су се углавном обучени у леине, тадашњу ирску народну ношњу, обавезно бојену у жуто. 
   Све до 16. века леине је била безоблична ланена кошуља стегнута у струку и обмотана са око 7 јарди платна (1 јард = 0,914 метра) на начин како су тада носили Ирци и многи други европски народи и никада није била прављена од вуне или од карираног материјала. Жута боја добијана је из људске или животињске мокраће, а упркос каснијој појави и коришћењу шафрана, нијансирање и фиксирање боје и даље је вршено потапањем у кофу с овом излучевином која је после дужег стајања добијала веома непријатан мирис. Леине је највише подсећао на краћу античку тогу или кратки индијски сари и завршавао се на коленима. Испод леинеа неретко су ношене једноставне, такође жуте панталоне од истог материјала.

                          
                            Од овога је све почело - пар из 200. године пре наше ере у леинеу

                                                      Опаши се!

    Да ли из практичних или неких других, нама непознатих, разлога које можемо само да наслућујемо, оно што Шкотланђани данас зову килт и за шта већина људи мисли да је древни и оригинални шкотски производ, измислио је Енглез Томас Ролинсон 1725. године. Овај рани енглески индустријалац и власник челичане у којој су већином радили шкотски брђани, брзо је схватио да машине и отворени пламен железаре никако не иду с „античким” и за ту сврху непрактичним леинеом, па је после немалог броја несрећа које су се дешавале у његовој железари, дохватио маказе и једноставно одсекао део леинеа, оставивши запрепашћене Шкотланђане – у сукњицама!
    Страх од сиротиње и губитка тешко стеченог радног места, као и пример газде Томаса који је први обукао и почео да носи ову „мушку” сукњу, убрзо је победио срамоту, па су се шкотски радници на крају ипак „помирили са судбином” и наставили да, високо подигнуте главе, стоички подносе своје сукњице и неслане шале суграђана, неретко песницама бранећи част и „мушкост”!
    Зашто цењени енглески џентлмен Томас Ролинсон за своје шкотске раднике није измислио неки практичнији и „више мушки” одевни предмет, ником ни до дана данашњег није јасно.
    Реч килт која се данас користи за мушку сукњицу која се носи до висине колена, преузета је од Скандинаваца и потиче од глагола „to kilt” што би значило опасати се, односно огрнути се око тела, а општу забуну око обичаја оваквог одевања намерно су унела двојица превараната из 19. века, браћа Ален, рођена у Велсу током последње декаде 18. века.

                                       Измишљена прошлост

    Џон Картер Ален и Чарлс Менинг Ален, све док и у томе нису били раскринкани, представљали су се као потомци принца Чарлса Стјуарта званог Лепи. С поносом су истицали да су своје порекло „открили” још давне 1811. године, па су током „деловања” употребљавали звучна имена попут Џон Собјески Стјуарт и Чарлс Едвард Стјуарт. На попису становништва из 1871. године, као место рођења навели су, ни мање ни више, него Версај.
    После селидбе у Шкотску браћа Алан нису више користили презиме Стјуарт, а своје право презиме Ален променили су у Алан да би звучало што више „шкотски”. Потом су га променили у Хелеј Алан, а онда још једном само у Хелеј, јер је њихов отац Џон Картер Ален по свему судећи водио некакво даље порекло од породице Хелеј, те на основу тога тврдио да потиче директно од ерла од Ерола.
    Џон и Чарлс Ален (Стјуарт, Алан, Хелеј) писци су и чувене књиге „Ношња кланова” која је, по њиховим речима, била написана на основу „староставног” списа „Vestiarium Scoticum” (вестиаријум скотикум – шкотска одећа) а који су, како су говорили, поседовали управо и једино они. Невоља је била у томе што поменути спис нико никада, осим њих двојице наравно, није видео.
    Пре него што су браћа Ален „лансирали” ову измишљотину, нису постојале било какве „карактеристичне боје” или „народне ношње” шкотских братстава односно кланова. Радило се о безочној превари од које су корист имале једино поменуте варалице и, наравно, шкотска текстилна индустрија која је почела да добија огромне поруџбине, што припадника бројних чланова појединих шкотских кланова, што људи жељних да се поистовете с „народним” обичајима и чувеним шкотским породицама. Многима су се у прошлости прелепе комбинације боја тартан тканина једноставно допале, а сведоци смо да се и дан-данас тартан радо носи на свим континентима.
    Питање је како је и зашто било могуће да измишљена књига двојице најобичнијих велшких превараната доживи судбину једног од првих и највећих бестселера на тлу тадашње Велике Британије и постане својеврстан етнографски „буквар” модерних Шкотланђана.
    Одговор је једноставан – код многих окупираних европских народа крај 18. и почетак 19. века било је раздобље народног препорода, буђења националног романтизма и позивања на сопствене вредности и баштину.
    Наравно да ни Шкотланђани на то нису били имуни. Национално потлачени и окупирани, у недостатку „правих” народних јунака, посегли су за полуизмишљенима и помало „дотерали” чињенице, тако да су, поред осталих, и одметника сумњивих мотива Вилијама Волиса прогласили за „Храбро срце”, хероја и генијалног војсковођу. Ту су, у поређењу с Енглезима, ипак били у извесној предности јер су енглески главни „национални и историјски” ликови, чувени краљ Артур и још чувенији Робин Худ, били потпуно измишљене личности.
    Захвални Шкотланђани су 1814. године Вилијаму Волису у Мелроузу подигли и први споменик и назвали га „Мач у камену”. Исклесали су фигуру онако како су га они тада замишљали, приказавши га с мачем, штитом и, наравно, у килту. Сироти Вилијам Волис сигурно се и дан-данас „преврће у гробу” јер су га сународници, у најбољој намери, овековечили у сукњици коју он, извесно, никада није носио!
    Био је то тек први од многих сличних споменика подигнутих широм Шкотске који је, идеализујући шкотског „обичног” човека и сељака, национално опијена шкотска властела подигла из чистог ината мрским окупаторима Енглезима, због којих су, нажалост, такође из ината, с поносом почели да носе и своје „оригиналне, народне, шкотске” шарене сукњице.

                        
                                         Свечана шкотска народна ношња

Аутор: 

Ладо Шујица

број:

• 3101 , Politikin Zabavnik

Легенда о вештицама из Беневента

ДОЂИ, УЗМИ МАЛО СОЛИ!

Што се тиче састанака под орахом, долазиле су и из многих удаљених крајева, па се играло и певало, а плесале су и мачке, па и јарци!

      „Масти-замасти
       у Беневенто, крај ораха
       ме премести
       над водом и над ветром –
       било где
       насупрот сваке
       непогоде!”
  Да ли вам можда ове речи звуче као чаролија? Као нешто што би могло да вас понесе и узнесе, да полетите. С метлом, или без – како год!
  Не?
  Можда на изворном, италијанском, језику звучи озбиљније и опакије:

      „Unguento, unguento
        portami al noce
                                    di Benevento
       sopra l'acqua e sopra
                                               il vento
       e sopra ogni
                         altro maltempo!”

   Веровали или не, ова четири стиха чинила су (наводно) „чаробну формулу” коју су чувене вештице из Беневента некада давно примењивале пре него што би прхнуле пут неба. Претходно би се намазале посебним мастима које су саме припремале. Све вештице којима је од 13. века суђено, признавале су да су баш ове, наизглед сасвим обичне речи, успевале да учине нешто необично. То је уједно и почетак приче о вештицама из Беневента и њиховом окупљању крај старог ораха.

Још су стари Грци дрво ораха повезивали с умећем прорицања, а у Беневенту су га прогласили окупљалиштем вештица

  
   Пре него што почнемо да говоримо о вештицама с југа данашње Италије, кратко ћемо напоменути да би требало обратити пажњу на везу између вештица и ораха. Још су стари Грци орах повезивали с пророчким даром. Легенда говори о богињи Артемиди, Аполоновој близнакињи, коју је волео Дионис. Ова чедна богиња лова и Месеца, истовремено осветница и милосрдница, била је обдарена пророчком моћи, а претворена у орахово дрво и тако се спасла пожудних насртаја. То би, дакле, требало да наговести да су вештице и пророчице. Још једна слепа улица!
   Бајке о вештицама занимљиве су управо због тога што су нерешиве загонетке. Наиме, од самог почетка не знамо о чему, то јест о коме говоримо. Изгледа да вековима људи никако да се договоре ко су вештице. Јесу ли зле или добре, видљиве или невидљиве, лете или храмљу, лупају папцима, копитама, имају ли везе с ђаволом или с вилама, која је уопште сврха њиховог делања на овом свету... И тако даље и тако даље. Извесно је да би многе жене желеле по сваку цену да буду вештице. С друге стране, многи су их се плашили, истовремено не знајући ни шта оне раде, ни како изгледају. Многи су их волели и сматрали да уживају под њиховом заштитом. Један од њих без и трунке сумње био је славни филмски редитељ Рене Клер.
   Будући да нисмо изузетак и не можемо са сигурношћу да кажемо ко су заиста те особе, хајде да најпре видимо где се налази град Беневенто, одакле потиче славна група вештица о којима је брујала читава Европа још од 13. века када није било ни телевизије, ни интернета.

                                                 Какав ликер!

Ликер „вештица” („Стрега”) потиче управо из Беневента

  
    Беневенто је град у Италији, удаљен педесетак километара североисточно од Напуља. Данас има око 62.000 становника. Некада је био главни град племена Самнита који су се ту сакрили после пораза од Римске републике, 314. године пре наше ере. До 275. године звао се Малвенто, што на италијанском, односно латинском значи Лош ветар. Затим је постао Добар ветар, односно Беневенто.
   У античко доба био је раскрсница путева и трговине. У 6. веку град је постао седиште моћног лангобардског војводства које је у 8. веку прерасло у кнежевину. Године 1077. Хенрик III предао је Беневенто папи као замену за бискупију Бамберг. Град је остао под влашћу папа до 1806. године. Био је кључно утврђење папске моћи на југу Апенина, што је такође важно за причу о вештицама. У састав Италије Беневенто је ушао приликом уједињења – 1860. године.  
   Занимљиво је да је те исте године управо у Беневенту направљен биљни ликер „стрега”. На италијанском језику реч стрега означава – вештицу.
   Упркос богатој прошлости и историјским споменицима, Беневенто славу дугује вештицама које у напуљском крају називају јанарама. Народно веровање према коме је овај град наводно место окупљања месних, као и вештица из удаљених крајева, занимљиво је преплитање измишљених и стварних догађаја. Оно што потпирује и најтромију машту.
   Требало би имати у виду да је у античка времена у Беневенту одржаван култ богиње Изиде, египатске богиње Месеца. Цар Доменцијан чак је подигао храм у њену част. Сам култ египатске богиње помало је уливао страх у кости. Јер, имао је везе с магијом. Обожавање богиње Изиде био је траг паганских веровања која су опстајала и током наредних векова.  Многе особине које су касније приписане вештицама биле су, заправо, особине богиња Месеца – Артемиде, Изиде и Хекате.
   Пјетро Пиперно, протолекар (државни службеник који је одређивао ко може, а ко не може да постане лекар или апотекар) у делу „De Nuce Maga Beneventana” („О чаробном ораху из Беневента”), објављеном 1639. године, расправља о вештицама-јанарама, утврђујући да легенда о њиховом наводном деловању потиче још из 7. века када је Беневенто постао део лангобардског војводства, стално под ударом освајача који, премда преобраћени у католичанство, нису занемаривали ни паганске обичаје. Напротив.

Јанаре, вештице премазане свим мастима!

 
   Извесно је да су за време владавине војводе Ромуалда житељи Беневента неговали култ златне змије (можда чак и двоглаве) која свакако има неке везе с египатском богињом Изидом. Пиперно говори о необичном обреду Лангобарда крај реке Сабато. На грану ораховог дрвета обесили би јарчеву кожу. Ратници би стицали божју наклоност тако што би на коњу галопирали око стабла, ударајући ланцима у кожу.
  Тај обред био је симбол жртвовања божанства које је постало обредна храна верника. Хришћанима је овај обред био мучан и није прошло много, те су га повезали с вештицама. Јарац је био сам ђаво, а ратници су постали крвопије. Јасно, у то доба сви пагански култови били су изједначавани са ђавољим работама.
   Свештеник из Беневента по имену Барбато оптужио је владаре Лангобарда за идолопоклонство. Према легенди, 663. године, војвода Ромуалдо, у време када је Беневенто освојила Византија, обећао је да ће се одрећи паганштине ако освајачи поштеде град. Када су се освајачи повукли, Барбато је постао бискуп Беневента. Затим је посекао стари орах и ишчупао му корење, те на истом месту подигао цркву. Легенда ипак додаје да је Ромуалдо наставио да обожава златну змију све док је његова жена Теодорада није украла и предала је бискупу који је отопио и од ње направио пехар за причест. Овај мит је врло занимљив, али, како то често бива, историјски неутемељен.

                                              Шта каже мапа

   Било како било, испоставило се да легенда о злим женама распаљује машту и преноси се с посебном страшћу. Од 1273. године поново су почеле да круже гласине о јанарама, па и сведочења о томе како се вештице окупљају крај ораха у Беневенту. Два века касније, из сведочења извесне Матеуче из Тодија, оптужене за вештичарење 1428. године, могло се закључити да су се окупљања вештица одигравала под старим орахом. То дрво је, као што слутите, било управо оно исто које је посекао бискуп Барбато (610–682), сада већ свети Барбато. Или је неки корен заборавио или га је сам ђаво поново засадио!

              
                                       Улица у Беневенту, граду вештица
  
   Према другим сведочењима осуђених вештица, орах се налазио крај саме обале реке Сабато где су се окупљале беневентанске јанаре. Још је занимљивије да је Пјетро Пиперно, који је настојао да оповргне гласине о постојању вештица у Беневенту, ипак уз своје писано дело приложио и мапу. На њој је уцртано где је поново никло дрво које је оборио Сан Барбато и то с урезаном двоглавом змијом у кори.

                                      Видљиве и невидљиве

   Вратимо се ипак вештицама. Према миту, беневентанске вештице биле су током дана сасвим налик свим другим женама. Ноћу би се мазале некаквим уљима и помадама испод пазуха и по грудима. После тога, летење није било никаква тешкоћа. Наравно, претходно би изговориле ону чаробну формулу. Јанаре су имале и ту моћ да постану бестелесне. Психолози би на овај податак свакако начуљили уши...
   Дакле, по жељи, постајале би невидљиве, нешто као ветар или ветрић. Називали су их и духовима олује. Кроз олују су летеле смејући се и чинећи акробатска чуда. Постојао је у Беневенту мост одакле би полетале према небу, и састајалишту код дрвета. Тај мост назван је Мост јанара. Уништен је током Другог светског рата.
   Што се тиче састанака под орахом, ту су долазиле вештице не само из Беневента, већ и из удаљених крајева. Били су то весели банкети. Играло се и певало, а плесале су и мачке, па и јарци! На том пиру јанаре би се пуниле ђаволском снагом и сејале зло око себе. Ветар би ноћу будио оне који су мирно спавали, уносећи немир у њихове душе; другима је, пак, притискао груди изазивајући срчане ударе.
   Било је и других трагова делања вештица. На пример, ујутру би у штали налазили уморне и знојаве коње, што је био непобитан знак да их је неко јахао. Јанаре би из колевки крале бебе. С њима су играле неку врсту добацивања, па би их пред зору враћале у колевке. Чим би их ставили, бебе би почеле да плачу. Док су летеле кроз ваздух, имале су утисак да их неко снажно љуља...
    Јанаре су с лакоћом пролазиле испод врата. Једини лек био је да се на улазу поспе со. Зашто со? Чим би је виделе, морале су да преброје сва зрна соли пре него што наставе даље. То је било јаче од њих. У међувремену би већ свануло. Уколико би неко посумњао да га јури јанара, требало би да свом снагом повиче: „Дођи сутра да узмеш мало соли!”

Ћопаве вештице наводно тумарају ноћу око Римског позоришта у Беневенту

   У римском позоришту подигнутом у Беневенту у време цара Хадријана, окупљале су се ћопаве вештице. Амфитеатром је одзвањао бат њихових кломпи. Било је и других вештица у Беневенту. На пример маналоге (дугоруке). Оне су живеле у бунарима. Ако би се неко нагнуо над ивицом бунара, дугоруке би га шчепале. Ту су биле и Урије које су живеле искључиво у кућама...

                                                       Без огледа
 
   Од 15. века почели су жестоки прогони наводних вештица из Беневента. Међу сачуваним сведочењима заједничко за све било је признање да су могле да лете. Кажњаване су најстрашније – спаљивањем или вешањем. Од 17. века и они који су судили вештицама схватили су да не могу озбиљно да буду узета у обзир признања измамљена мучњем. Лудовико Антонио Муратори написао је расправу у одбрану вештица из Беневента, тврдећи да су то биле душевно оболеле жене којима се летење само привиђало. Масти којима су се мазале изазивале су неку врсту несвестице или чак халуцинације због посебних трава које су користиле. У бискупији Беневента дуго су чували више од две стотине пресуда вештицама, и ти списи уништени су 1860. године како се о томе не би говорило приликом уједињења Италије. Додуше, један део изгубљен је за време Другог светског рата.

                

   Можемо само да закључимо да легенде о вештицама из Беневента не доносе ништа посебно ново, премда је увек занимљиво чути нешто о тим тајанственим давним дешавањима. Не зна се ни како су изгледале ни шта су заправо чиниле. Уопште, тај човеков став према добру и злу је лекција коју је тешко савладати. Будући да нам је познато како би многе, а посебно младе жене желеле да их други сматрају тајанственим, моћним и недокучивим дамама – вештицама, упозоравамо их да се не упуштају у огледе с летењем. Без обзира на постојање бројних козметичких средстава. Никакво мазање испод пазуха неће им нарочито помоћи да полете. Што се тиче чаробних стихова с почетка текста, то слободно могу да пробају. У мраку или по дану! И ми смо овде покушали, без успеха.
   Ако ипак некоме успе, молимо да се јави редакцији или напише репортажу о томе какав је био провод под орахом у Беневенту! Можда то буде почетак нечије списатељске, а не вештичије каријере.

Аутор: 

Мирјана Огњановић

Илустровао: 

А. Пераграш

број:

• 3103 , Politikin Zabavnik

Узбудљива прича једног дрвета

КОНЦЕРТ

             
                                            Више од 3500 рођендана за собом

                       

зван зидина старог града Маљана, у Тоскани, усред малог маслињака, налази се црква Santissima Annunziata, подигнута у 15. веку. Овај маслињак не би био посебан да се међу старим стаблима не налази и невероватна Вештичја маслина. Процењује се да то дрво – Olea europaea – једно од најстаријих у Тоскани, има више од три и по хиљаде година. Вештичја маслина можда је и најстарија маслина на свету.
   Стабло дрвета је огромно. У основи обим износи осам и по метара. Није нарочито високо, будући да маслине досежу до двадесетак метара.   Стабло је прилично криво, квргаво и с бројним испупчењима, попут стене или неке необичне скулптуре. Живи део дрвета окренут је југу. У ствари, током дугих векова стари делови дрвета замењивали су они млађи, па изгледа као да се маслина „премештала” према светлости, остављајући на северу своје изумрле делове.
   Лако је наслутити да о хиљадугодишњем дрвету из Маљана постоји безброј прича. Нису баш све измишљене. О некима постоје и записи. У једном се каже да је на дрвету својевремено за Ускрс свирало безмало четрдесетак музичара, чланова градског оркестра! Слушаоци који су стајали испод, одушевљено су испратили њихов концерт! Музика као да је допирала с неба. Данас више нема толико грана на Вештичјој маслини да би могли да стану сви трубачи и кларинетисти из оркестра града Маљана. Али, она је још жива, као неми сведок прохујалих времена.


                                        Маљано, један од бисера Тоскане

одразумева се да сви одмах питају како је стара маслина добила име. Одговор се не крије у једној, већ у многобројним причама које говоре о вези између вештица (вила), као натприродних бића, и природе, односно дрвећа. То су древне приче које, баш као оне из Беневента, код Напуља, говоре о паганским обичајима у време раног хришћанства. Тада су око дрвећа и покрај њега приређиване свечаности у част шумских божанстава.
   Други низ легенди потиче из средњег века. Иста нит провлачи се кроз све повести: управо испод маслине из Маљана окупљале су се вештице из целе данашње средње Италије. Њиховим свечаностима присуствовали су и кентаури, као и фауни, а све се дешавало 23. и 24. јуна када су ноћи најкраће. Једна од најчешће помињаних прича била је она о извесној вештици која је сваког петка играла око јадног дрвета терајући га тако да се од муке савија и увија, те се временом изобличило. На крају плеса вештица би се претворила у огромну мачку чије су очи у мраку пламтеле неким ђаволским сјајем. Мачка би седела испред дрвета чувајући стражу до зоре.


                                               Свака кврга има причу

неким причама дрво је само мењало облик. Постајало би много веће, шире и више! Наравно, у време када би испод њега састанчиле вештице.   Једна врло занимљива прича говори да је унутар стабла маслине расло још једно стабло, подразумева се зачарано, јер је уместо маслина рађало – пасуљ!
   Толике приче о једном дрвету! Зато нико ко му приђе не може да одоли искушењу и помисли како ће се нешто необично убрзо догодити.

Аутор: 

М. Огњановић

број:

• 3104 , Politikin Zabavnik